Нушићева „Госпођа министарка” – Деведесет година после
Обична, простодушна домаћица, Живка Поповић, живи мирним животом, окупирана, као сав нормалан свет, бригом како саставити крај с крајем до сљедеће плате. Замислимо традиционалну српску собу: шпорет, сулундар дими, шерпе, лонци, лавори, канте, распарене столице, велики астал. Просторија у којој „наш човек” најдуже живи. У Живкиној кући беда, оскудица. Живка, жена мученица, још жустра, али већ на крају снага и нерава, чека Живка срећу с неба, али никако да је дочека! Син Рака, изубијан и сав у фластерима, једе јој душу колико и муж, млакоња, државни чиновник који не уме, о гле чуда, да се окористи! Тешко је данас, вели Нушић, а Живка потврђује. Сналази се тако што панталоне, које њен синчић Рака, несташко, деран један, стално цепа – сама крпи на обичној шиваћој машини на „ножни погон” у дубокој запитаности као да прекраја мапу Европе. Не мора у Нушићевим комедијама само да се брбља, може и да се ћути! И да то буде комично. Све бриге овога света су на Живкином лицу. Не зна жена шта пре да почне, а невоље навалиле у јатима.
Госпођу Поповићку сасвим случајно задеси власт. И колико силно не уме да се снађе толико силно се и труди. И она, која није ни покондирена тиква нити каква зла жена, почиње да се мења од силне жеље да буде достојна власти.
Али, кад јој муж, стицајем околности, постане министар, не може да усклади жеље са својом примитивном патријархалношћу. Жели да промени зета јер је нешколован, не зна језике и не напредује у служби. Од сина Раке, мангупчета, захтева да се дружи са децом енглеског конзула. У помодарству подсећа на Фему из Стеријине Покондирене тикве. Да би постала „отмена дама”, она ће се жртвовати да научи бриџ, да пуши, мада се од дуванског дима гуши у кашљу; да „набаци” љубавника по дужности, да се вози министарским фијакером само да је види свет. Такво њено понашање доводи до сукоба у породици, а затим и до друштвеног скандала. То изазива пад Владе, губитак министарског положаја, а са њим и свих привилегија и благодети. Пред њом су била широм отворена врата благостања, али она, као рибарева жена у бајци Рибар и златна рибица, нема мере у прохтевима, па на крају се враћа тамо где је и била у мирну бару жабокречине. На крају, она није претерано весела прилика. Госпа Живана ће тешко успети да се врати у свој стари живот, за који „свет мисли” да је мален и претрпан обичностима.
Чак, и када схватамо Живкину муку, Живкин успон и пад није лишен комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно у себи, и око себе, промени. Овај контраст оног доле, и оног горе, животарења у беди, и министарског небеског царства, у овом контрасту беде бедине, Нушић предочава и призива неки други, виши и значајнији живот. Сустижу се бедастоћа, свеколика немоћ, туга и комика ћуранске и лабудове песме, простор моћи и овлаштености, и клонућа и осујећености. Мање-више, обједињена визијом света између тврде и тешке реалности, и жалостивих напева типа „…и срушише се лепи снови моји”. Комад који спада у групу антологијских, и није важно да ли ћете се смејати у првом или последњем чину. Комедиографски текст за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот, надам се.
Нушић је комедију Госпођа министарка почео да пише пред сам почетак Првог светског рата, док је био управник новооснованог театра у Скопљу. Написао је први и стигао до пред крај другог чина када га је зауставио рат. Започет рукопис је изгубљен, као и сви други које је тада морао да остави у Скопљу. Много касније, 1929. године, сетио се своје недовршене комедије и почео да је пише поново, по сећању. По сопственом признању, лик главне јунакиње, Живке Поповић, писао је имајући у виду глумицу која се тих година налазила на врхунцу славе: једру, ведру, енергичну жену еруптивне снаге, непресушне сценске маште, заразног, бескрајно искреног смеха, непогрешиве сценске интуиције – Жанку Стокић. Тај лик је Нушић и писао лично за њу. Дело је настало у околностима развоја капитализма и грађанског класног друштва између два рата, а знамо шта су тридесете године изнедриле – и фашизам и национализам и тоталитаризам. Нушић се није оптерећивао тим околностима. Његов хумор је мио хумор. „Мој хумор изазивајући смех на уснама, ублажава суровост живота” – говорио је. Истовремено, Нушић је објашњавао како га ниједна конкретна личност из тадашњег, а ни прошлог политичког живота није инспирисала у креирању овог лика, али, ако је могао шта од које да позајми, то је и учинио.
После свега девет проба које је водио глумац-редитељ Витомир Богић, премијера је одиграна 25. маја 1929. године, и доживела невероватан успех код публике. А критичари су били незадовољни. Пребацивали су писцу све што се пребацити могло: неинвентивност, приземност, коришћење јефтиним, до вулгарности, чак до порнографије спуштеним вицем – све у циљу придобијања популарности, славе, хонорара… Али публика се на то није обазирала. Она се грохотима смејала и речима свог вољеног Нушића и неодољивој глуми омиљене Жанке, а уз њу и осталим великанима нашег међуратног позоришта који су с радошћу играли епизодне улоге. Бујица смеха и аплауза почела је после премијере и трајала све до окупације. За то време, представа је оборила све, до тада, познате рекорде: за тринаест сезона одиграна је безмало 200 пута. Од тога, преко 150 пута Живка је била Жанка Стокић.
О Браниславу Ђ. Нушићу и његовом делу се писало и пише се много. Писани су есеји, коментари, студије, дисертације… о Нушићу као писцу, комедиографу, управнику, оснивачу и организатору позоришног живота, издавачу и уреднику позоришног листа, активном учеснику у друштвеном животу, теотеричару позоришта… Неоспорно духовит, више благи шаљивчина него опасни сатирик, више хумориста и иронизатор а мање жестоки борац, више заступник помирљивог негодовања и јетке заједљивости, него ли дубоке непоколебљиве огорчености и озбиљног устајања противу нечега – такве су отприлике строже историјско–критичке оцене Бранислава Нушића као писца, а сходно томе и скоро свих његових комедија, па и „Госпође министарке”. У овом делу, написаном у време када су се све оштрије изражавале класне супротности у новој државној творевини, Нушић је успешно карикирао напоре ситне буржоазије да досегне „врхове” сопствене класе, али без сатиричке оштрине у исмејавању ове појаве, гледајући у њој пре свега смешну страну. Оличење тог „покрета” у овој комедији је госпа–Живка, жена која је политички успон свога мужа схватила и као свој тренутак, предузимајући низ комбинација да ,,учврсти” положај у вишем друштву „мењајући начин одевања и понашања, узимајући професионалног љубавника” итд. Заплет у комедији почиње од тренутка када Живка решава да се отараси свога зета и ћерку уда ,,како јој сада приличи” – за почасног конзула од Никарагве. Читава галерија типова излаже своја схватања о моралу, државној служби, родбинским везама ,,протекцији, животу”. Чак и данас гледаоци могу у неком од ових типова или ситуација, да препознају делић себе или некога из ближе околине, што овој, па и другим Нушићевим комедијама, обезбеђује актуелност.
Сва је прилика да је дошло време за нову, савремену Живку Министарку, о којој ће нека будућа покољења говорити као што ми данас говоримо о претходне две.
Данас, свакако без дилеме можемо „Госпођу министарку” да обучемо у ново рухо, ,,без ризика да остане само на покушају”. Можда незапаженим новим детаљима (ефектним завршетком првог чина, на пример) освежимо тумачење и учинимо за гледаоце у целини ипак новим. Са пуно смисла и мере за комично, крећући се опрезно ивицом водвиља и лакрдије, а да грубо не упаднемо у њих, оживотворимо Нушићеве ликове и уз то да се нечему толико пута већ виђеном и слушаном још једном од срца насмејемо.
И захваљујући тој савршеној прилагођености законима позоришне сцене, непресушном хумору, чудесном духу и расној комици на ситуационом, а још више на вербалном нивоу, захваљујући беспрекорном, тананом Нушићевом познавању нашег човека, а највише захваљујући неизмерној и безусловној љубави коју према њему осећа и која се јасно види и у моментима најжешћег исмевања, захваљујући безграничним могућностима које пружа за постављање на сцену – Госпођа министарка и данас актуелна, атрактивна, изазовна, инспиративна.
Свакако да у овоме највећи удео има и госпа–Живка „министарка” обојена ведрим оптимизмом простосрдачне патријархалне жене, која тек у сукобу са новим животом постаје комична фигура. Уздржавајући се од претераног карикирања у које текст и ситуација заводљиво маме, нарочито у краћим дијалозима и обртима, налазимо праву меру у гесту и изразу.
Иза сваке Нушићеве реплике вреба мали човек који силно жели да се вине изнад своје какве–такве средине и да за њу, таква каква је, постане важан – ма колико то могло бити несвојствено његовом васпитању, образовању, традицији, то јест целокупном његовом бићу. Готово иза сваке Нушићеве реплике вреба понеки мали човек који би да му „најзад сване”, ако би могло, без његовог сопственог великог ангажовања и уз мало рођачких веза, додворавања или подавања. Нушић је писац за кога време ради, он добија на актуелности. Оно што је писао пре сто година, готово као да је пренесено из наше свакодневице. Наравно, није баш много весело када схватите да је то што ви живите данас све већ бивало или било, али ако то обликује Нушић, онда се том горком схватању можете чак и слатко насмејати.
И на крају, присетимо се још једном: Нушићева Госпођа министарка живи на сцени девет деценија. Нушић је наш класик, наш Шекспир, наш Молијер и наш Чехов; Госпођа министарка је једна од његових најбољих, а свакако најпопуларнија и најизвођенија комедија – дело које је обележило епоху. Жанка Стокић и Љубинка Бобић, свака у своје време, биле су неприкосновене у улози Живке Министарке током читавог двадесетог века. Живковићева је почела да осваја своје место у историји играња овог лика за двадесет први век. „Министарка“ је кроз све ово време доказала: може да се чита и да се игра на разне начине, у разним жанровима, али једно је важно – мора да буде смешна. Тај смех је лековит. Он чини да „Министарка” ни у својој деветој деценији није старица.
Зaвршимо овај преглед богате и дуге историје једне значајне комедије речима Боре Драшковића: „Нушића и смеха!”
Пише: Предраг Нешовић
