Разговор са драматургом Јеленом Мијовић: Судбина трпљења је урезана у нашу генетску матрицу

„Петријин венац“ знамо као роман, као драму, као филм. То за драматурга представља посебан изазов?

Ја јесам драматуршкиња представе, али ја нисам писала драматизацију. Драматизацију је написала Мила Машовић, што значи да сам ја друга инстанца у тој обради текста. То је драматургија представе. Мила Машовић је уводећи три Петрије направила искорак у односу на роман Драгослава Михаiловића, такође и у односу на филм јер истовремено постоји поређење са познатим филмом. Она је направила наративну линеарну структуру, али из визуре три Петрије и из три различита времена и искуства те три Петрије. А ми смо то током рада просто шњирали да добије сценски језик, мало другачији, уводили смо неке сценске елементе и заправо смо се бавили односима између тих Петрија.

То је прича о хаварији једне жене, од дјевојачких дана до трагичног краја?

Петријин венац може да се посматра и као животна судбина саме Петрије, али је то истовремено и судбина било које жене у врло чврстом патријархалном систему. Она свом животу приступа на другачији начин него што бисмо ми данас, али је истовремено свјесна тог патријархата и освијешћена. Она тражи начин кроз љубав и трпљење да се бори што и јесте основна нит романа, док бисмо се данас, вјероватно, борили на други начин.

Колико се Петрија разликује од данашње жене и у чему је та разлика?

Сасвим је сигурно да се њена судбина не разликује много од живота данашњих жена, било колико да су оне еманциповане, било да се ради о нама самима које ћемо за себе рећи да смо изнад свега тога или да смо изабрале други начин живота. Судбина жене која трпи је толико урезана у нашу генетску матрицу и искуства наших мајки и бака и тешко је и данас да се са тиме изборимо и да дођемо до свести да не морамо да трпимо. Петрија то тррпљење јако добро носи. Разлика је у томе да је њен приступ преживљавања патријархата другачији него овај наш. Она није у сукобу са мушкарцима, она проналази специфичан пут и стоички се помирује са својом судбином.

Овај Петријин венац као да нема додирних тачака са филмом?

Далеке су додирне тачке са филмом. Филм и представа нису упоредиви. Увођењем три Петрије ово је потпуно ново сценско тумачење, односно нека друга визура.

Разговарала: Миљана Ђурђевић

Фото: Дејан Ђурковић