ČOVJEK I DRVO

ČOVJEK  I  DRVO

ČOVJEK  I  DRVO

(Mojim  rahmetli  roditeljima)

 

Taj  dud, kojeg  se  ja  rado  sjećam i  često  pominjem  u  svojim  pjesmama, zasadio  je  moj  rahmetli  dedo, davne  1921. godine prošloga  vijeka, kad  mu  se nakon  dvije  kćeri  rodi  prvi  sin, moj  rahmetli  babo.Pošto  mi  se babo  rodio  oko  po  zime, tačno  na  Savin-dan, dud  je  posađen s  proljeća, ili  što  je  možda  vjerovatnije  u  jesen  te  iste  godine. Naime, tako  je  bilo  po  pričanju  moje  rahmetli  majke, koja  je  opet  podatke dobila  od  svekrve, moje  nane  rahmetli, koja  je  govorila  da  je  to  bilo  u  jesen,“ a  jopet  more  bit’, i  u  proljeće.“

Bilo  kako  bilo, taj  dud  je  obilježio  moje  djetinjstvo  i  odrastanje.  Bio  je  to  stub, nekakav  centar  moga  neopterećenog  i  bezbrižnog  djetinjeg  svijeta. I  kasnije, kada  sam  odrasla  i  napustila  roditeljsku  kuću, često  sam  se  vraćala  u  hlad  njegove  velike  krošnje, gdje   sam oslonjena  na  debelo  stablo promišljala , kad  god  bi  me  život  pokosio  i  oborio  s  nogu, a  on  mi  je  na  neki  neobjašnjiv  način  vraćao  energiju  i  poljuljano  samopouzdanje,

Od  kako  ga  pamtim, bio  je  ogromno  drvo. Teško  da bi  mu  stablo  mogla  obuhvatiti  dva  dobro  ‘rukata’  čovjeka. Jedno  četiri  metra  od  zemlje  do  krošnje, nije  imao  ni  jednu  poprečnu  granu, jer  ih  je  moj  babo  redovno  potkresavao da ne bi  smetale  pri  kretanju, pošto  se  nalazio  blizu  kuće. Meni  to nije  predstavljalo nikakav  problem ,jer  sam  zahvaljujući  svom, sad  rahmetli  bratu, savladala vještinu penjanja uz  drveće, tako  da  nije  bilo  drveta, ni  švračijeg  gnijezda  koje  nisam  mogla  dohvatiti.

Ogromna  krošnja se kao  kakav  kišobran  jednom  polovinom  natkrilila  nad  kućom, a  drugom  je  nad  dobar  komad  avlije.

U  toj  drugoj  polovini  hladovine, odvijao  se  sav  društveni  život  moje  majke  i  nas, ženske  čeljadi, od  proljeća  pa  sve  do  jeseni. Tu  su  se, na  ponjavi, bačenoj  na  zemlju, skupljale  kone na  kahvu  i  ženske  razgovore, a nas  bi  djecu, tjerale  dalje, da  ne ‘ kupimo u  trepavice’  svakakve priče. Tu  bi  i  moja  majka  sjedila, utonula  u  svoje  misli  i  brige, dok  je  sjeckala  krompir  ili  tikvu  za  pitu, držeći  nas  na  oku, da  ne  maknemo  niz  sokak,  jer  bi  u  tom  slučaju  bili  rezil*  od  babe, i  ona  i  mi, a nerijetko  bi  i  motka imala  posla. Tu  je  sjedila  i  kad  bi  kerala, vješto  baratajući  iglom  i  koncem, stvarajći  miljee i  stolnjake, paučinaste  i  nevjerovatne  ljepote. Zanimljivo, nikada  je  nisam  vidjela  da  sjedi  besposlena. Uvijek  je  nešto  radila ‘u  rukama’. Kerala, vezla, krpila, pravila  meni  lutke krpenjače…

Po  nekoj, samo  mom  babi  poznatoj  teoriji, a  koja  je  bila  neprikosnovena, dud  je  štitio  našu  staru  kuću, čardakliju, već  dobro  nagriženu  zubom  vremena, od  vjetrova  i  oluja  koji  u  ovom  kraju, ravnom  kao  tepsija, znaju  biti  itekako  jaki i  pogubni.

Obavezan  rekvizit  na  jednoj  od  najviših  grana  , bila  je velika  ljuljačka  koju  mi  je   otac , kao  najmlađoj  od  djece  i  svojoj  mezimici, napravio  od  debelih  ‘kolskih’

lanaca. U  to  doba  su  zaprežna kola  i  konji  bili  uobičajeno  sredstvo, kako  za  prijevoz  ljudi, tako  i  tereta, a lanci, zbog  toga  nazvani, ‘kolski’, bili  su  sastavni  dio    opreme. Pošto  su  se njima  vezivali  razni  tereti, najčešće  drva  koja  su  se iz  najbliže, planine  Kozare, izvozila  za  ogrjev, bili  su  debeli  i  jaki. Za  sjedalicu  je  postavio  jednu  podebelu  dasku, tako  da  smo  se  po  dvoje, bez  bojazni  da  će  se  slomiti  ili  pretrgnuti, mogli  ljuljati  do mile  volje, udarajći nogama  u  najviše  grane  , na  užas  moje  rahmetli  matere.

Dud  mi  je  čak    zimi  bio  izvor  neobične  zabave. Napravila  bih  grudve  snijega, i  sakrivena  iza  kuće  čekala  da  naiđe  koja  od  starijih  sestara. Čim  ih  spazim, bacala  bih ih  u  krošnju, a  sav  nagomilani  snijeg  bi, na moje  zadovoljstvo  i  ničim  izazvanu  dječiju  zluradost,  pao za  vrat  iznenađenim sestrama. To  je naravno  imalo  i  svoje  posljedice, jer  bi  mi  se  sestre  osvetile  prvom  prilikom, najčešće  kad  bi  roditelji  odlazili  gdjegod  na  sijelo a  mene  ostavljali  njima  na čuvanje. Poučena  tim  iskustvom,  raznoraznim  metodama  sam  uspijevala  postići  da  i  mene  povedu   sa  sobom  i  tako  izbjegavala  osvetu.

Bio  je  to  crni  dud, tako  samo  ga  zvali, premda  su  njegovi  krupni  i  sočni  plodovi  bili  modrikasto-plavi, po boji  najsličniji  boji  crnog  grožđa. Cijelo ljeto bismo  bili  musavi  po  licu, oko  usta  i  po  rukama. A  tek odjeća! Uzalud  se  moja  majka  trudila  da  je  dovede  u ‘čisto’  stanje, lukšijom i  praljom. Eh, da  su  joj  bili  na  raspolaganju  sadašnji deterdženti  za  pranje!  Čini  mi  se  i  sad, kad  god  se  osamim i  pokušam  da  povežem  rasuti mozaik  sjećanja, čujem  te  tupe  odarce  pralje  po  kamenu  i  zveket  bunarske  kante, dok  bi  vodu  izvlačila.

Majka  je  bila u  stalnom  strahu  da  kakav  vjetar  ne  obruši  dud  na  dotrajalu  kuću, ali  je  otac  uporno  ostajao  pri  svome  i  odbijao  da  ga  posiječe. I, zaista, dogodi  se  sedme  decenije  prošlog  vijeka, veliki  ciklon  koji  pohara  Bosansku  Gradišku  i  okolinu. Kuće  ostaše  bez  krovova, a  naša  džematska  džamija  i  bez  svog  drvenog  minareta  koji  pade, i  alemom  se  zabode  usred  mezarja, na  ibret  džematlija. Strada  i  drveće  pa  i  naš  dud. Rascijepi  se  cijelom  dužinom  stabla, te  jedna  polovina  pade  okrznuvši kuću, a  druga  ostade, doduše  nakrivljena  zbog  nesimetričnosti  krošnje,   i dalje  prkositi  vremenu  i  olujama. Dok  su  ostale  kuće  ostale  bez  krovova, našoj  staroj  ćerpićari  usfali  tek  nekoliko  crepova sa  strehe, koje  su  grane  duda  zakačile  prilikom  pada. To  još  više  uvjeri  moga  babu, da  je  baš  on, dud, sačuvao  kuću  od  ciklona. Pa  čak  i  kad  smo  se preselili  u  novu  kuću, izgrađenu  ispred  ruševne  čardaklije, on  odbi  da  ga  posiječe. „Jok, čoče!“,  govorio  bi, „Kad  mu  vakat  dođe, sam  će  pasti!“

I  dud  je  nastavio  da  živi. Čak  i onako  prepolovljen  i  nagrđen, izlistao  bi  svakog  proljeća,a  i  krošnje  je  ostalo  dovoljno  da  napravi hladovinu  u vrelini  ljetnih  popodneva. Nije  više  bilo  one  grane  sa  ljuljačkom, ali  i ja  sam  već  bila  dovoljno  odrasla  da  bih  se ljuljala. I kada  smo  se svi  razišli, on  je  stajao  tu, nijem, kao  da  ga  se  ništa  nije  ticalo. I  dalje  je  ‘rađao’, bez  obzira  što niko  više  nije  jeo  njegove  plodove. U  modi  su  bile  neke  nove  voćke, nama  do  tada  nepoznate, izrasle možda, baš  u  nekoj  ovakvoj  avliji, punoj  čavrljave djece  kao  što  smo  i  mi

bili,  na  južnom  dijelu  zemljine  kugle. I  dalje je  pravio  hlad, iako  pod  njim  niko  nije  sjedio.Majčina  ponjavica  odavno  tu  nije  prostrta.  Odmarali  smo  se  u  plastičnim  stolicama, koje  kad  se  polome  ne  znaš  šta  bi s  njima. Niti  truhnu, a  kad  ih  zapališ, hem  smrdi, hem  zagađuješ  zrak  nadaleko  i  naširoko.

Sve  što  živi  i  umire. Moj  rahmetli  dedo  nestade  u  vihoru  drugog  svjetskog  rata,. Nikad  mu ni  kosti  ne  pronađoše, niti  mezar  napraviše  da  nad  njim  Fatihu  proučiš! Babo  se preseli  početkom  marta 2003.godine, daleko  od  svoje  kuće. A  dud? Sruši  se  sam  od  sebe, baš  onako  kako  je  babo  govorio, „doš'o  mu  vakat“, u  jesen  te  iste  godine. Proživi  svoj  vijek,koliko i  čovjek. Nadživi  ga  otprilike  onoliko  mjeseci, koliko  je  bio  kasnije  zasađen.

Ta je  godina  i  za  mene  bila  teška. Bližila  se zima, a  ja  slaba  s  ‘drvima’.Sestre  me  nagovoriše  da  porušeno  stablo  duda  iskoristim  za  ogrjev.

Čini  mi  se, nikada  mi  nije  bilo  toplije, kao  te  zime. Kad  god  bih  naložila  vatru, soba  bi se  osim  toplinom, ispunila  i  mirisom  moga  djetinjstva. U igri  sjenki  po  zidovima, nazirala  sam  slike  svojih  roditelja, u  pucketanju  čula  njihove glasove  i  nasihete**:“Čuvaj  se, šćeri! Upamet!“

P.S. Godinama poslije, tragala sam  za  sadnicom  duda. Ali, kada  bih  to pred kim spomenula, gledali  su  me  blijedo, s  potsmjehom  i  čuđenjem. Ko  biva, kome  to  još  treba  dud, kod  ovoliko  vrsta  novog, hibridnog  voća?! A onda, prije par  godina, ugledam iza  kuće, mladu  biljčicu  sjajnih  listova. I  odmah  sam  je  prepoznala!  Bio  je  to  dud! Ko  zna  otkud  se  , i  kako , našao  tu, iznikao  iz  moje  želje. A  samo  iskrene  želje  i  nijjete, Svevišnji  usliši! Obezbijedila sam  mladicu  od  oštećenja, njegovala  i zalijevala  za sušnih  ljeta. Sad  je to  već poveliko  drvo. I  plodove daje.  Moj  sin  ih  ne  želi  jesti. Draže  su  mu  banane, kivi  i  ostala tropska  i  suptropska  čudesa. Ali, ja  sam  sretna. Opet  je  tu  jedan  dud , da obilježi još  jedan  komad  moga  života, i  kuću  mi,  možda, sačuva  od  nekog  budućeg ciklona!

Ne  vjerujem  u  reinkarnaciju, ali  da  postoji, vratila  bih  se  kao  dud, i  izrasla  u  nečijoj  avliji…

 

* Reziliti, rezil  biti- naružiti, izružiti   nekog

** Nasihat- savjet

 

 

SUADA MALKOČ-KOVAČEVIĆ

Share via
Copy link
Powered by Social Snap