Оно што зрачим то и при­влачим

Оно што зрачим то и при­влачим

Сви на­ро­ди има­ју нај­пре не­што за­јед­нич­ко, та­ко да сва­ко од нас има то што нам сви­ма при­па­да, а за­тим се по­чи­ње­мо де­ли­ти по ли­ни­ја­ма ет­нич­ког ка­рак­те­ра ко­је смо до­би­ли под­не­бљем, дру­штве­ним си­сте­ми­ма, од­го­јем, вас­пи­та­њем, јед­но­лич­ним усло­ви­ма жи­вље­ња…

На­ро­ди ко­ји у кон­ти­ну­и­те­ту жи­ве на је­дан на­чин има­ју сло­же­ни­је жи­вот­не на­ви­ке од на­ро­да ко­ји че­сто до­жи­вља­ва­ју дру­штве­не про­ме­не, ко­ји жи­ве но­мад­ским на­чи­ном жи­во­та и не мо­гу ге­нет­ски са­зре­ти под јед­ним под­не­бљем.

Би­ло је и има ме­ђу­људ­ске со­ли­дар­но­сти сву­где на све­ту, од дав­них вре­ме­на па све до да­нас. Жи­вим у де­лу Аме­ри­ке где је вр­ло из­ра­же­на жи­вот­на за­јед­ни­ца Ами­ша код ко­јих мо­гу да при­ме­тим не­бро­је­не при­ме­ре со­ли­дар­но­сти јер се ни­су са­свим пре­да­ли осо­ви­ни си­сте­ма, ко­ја не­ма ми­ло­сти као што је има­ју љу­ди кад су очи у очи за­гле­да­ни је­дан у дру­гог.

Ка­да се у мом се­лу на Кор­ду­ну до­го­ди да не­ком се­ља­ку уги­не кра­ва или коњ, во, бик, круп­на сви­ња, од­мах би ком­ши­је кре­ну­ле кроз се­ло да се ску­пи да­ћа и ку­пи но­ва до­ма­ћа жи­во­ти­ња, ко­јом би се на­док­на­дио гу­би­так.

Љу­ди су све­сни и сва­ко је иза­брао на­чин да до­при­не­се по­ди­за­њу ни­воа све­сти и спре­ча­ва­њу зла до­бро­том, по­што­ва­њем, то­ле­ран­ци­јом, раз­у­ме­ва­њем, по­жр­тво­ва­њем, ху­ма­но­шћу и љу­ба­вљу.

Осло­ба­ђа­ње је дуг пут, успех је ако чо­век и пред са­му тран­зи­ци­ју схва­ти да је сло­бо­дан. Над злом не вре­ди пла­ка­ти, али вре­ди га из­бе­ћи и не чи­ни­ти га! Леп­ше је по­за­ба­ви­ти се про­све­тље­њем вла­сти­тог ду­ха. Чо­век на се­би увек има по­сла и тај по­сао углав­ном осло­ба­ђа и улеп­ша­ва. Сва­ки дру­ги рад уме да оп­те­ре­ћу­је. До­бро је да смо при­сут­ни, до­бро је да се учи­мо раз­го­во­ру, то­ле­ран­ци­ји, сло­бо­ди го­во­ра. По­кре­ће­мо то­чак у сме­ру до­бра и из­ми­че­мо се од зла, да и са­ми не по­ста­не­мо зло. Са­мим тим га ума­њу­је­мо! Но­ам Чом­ски је дао леп при­каз ме­диј­ске ма­ни­пу­ла­ци­је гра­ђан­ства и по­ка­зао ко­ли­ко је та ма­ни­пу­ла­ци­ја у слу­жби си­сте­ма и зва­нич­не по­ли­ти­ке ши­ром све­та. Про­тив тог зла се тре­ба уме­ти из­бо­ри­ти или пак уме­ти пре­жи­ве­ти све док оно са­мо се­бе не по­је­де. За­то има­мо јед­ни дру­ге, да би­смо се ме­ђу­соб­но под­сти­ца­ли на до­бра де­ла и да јед­ни дру­ги­ма бу­де­мо на­до­пу­на, а не зло. Про­шлост про­ме­ни­ти не мо­же­мо, уве­рен сам да је сва­ком по­је­дин­цу при­о­ри­тет улеп­ша­ти вре­ме ко­је до­ла­зи, са­мо тре­ба зна­ти иза­бра­ти на­чин ка­ко да се то нај­бо­ље ура­ди.

На­ша зе­мља и на­ши пре­ци су на­ше књи­ге, зна­ње, му­дрост, част, ве­ра и суд!

Кад гле­дам на људ­ску до­бро­ту, со­ли­дар­ност, ху­ма­ност, он­да увек по­ла­зим од се­бе. Не ве­ру­јем да је чо­век лош ако сам ја до­бар. Оно што зра­чим то и при­вла­чим.

Bulevar svetlosti – ALMA, Beograd, 2017

Književna radionica Kordun