Zorica Živanović – Pesme
Za one koji dolaze
Ostavljam parče duše na papiru, na platnu.
Sutra kada sa senkama odem u nepovrat,
kroz linije da se prepoznaju,
osete strast i stradanje
U sebi nosim mladost i jesen zlatnu.
Želim da znaju da su i usponi i padanje
samo koraci što vode kroz bure….
Život ume da obraduje a i namuci .
Ostavljam amanet da nikud ne žure!
Trčah brzo s vetrom u kosi,
slobodnog koraka britka
Sva gorda od zanosa i uspeha,
lakonoga vitka.
Noć pojede snove,
uspravne krinove očas smlati.
Zato dišite život sporije,
mir duše nek vas prati.
Voljeno moje
Bojo mog oka,vid moj si i moje svetlo.
Sliko mog lica, zivota moga linijo beskrajna.
Otkucaju mog srca, na usnama ti je oduvek lebdela tajna.
Dušo mog postojanja.
Samo ručica tvoja ima snagu da me drži .
Voljeno moje, srži moje srži…
Maleno moje, rodih te jednom
a ti me svakog dana ko zoru rađaš.
Najnežnije moje, dokazuješ mi da si i od neba veći.
Milo moje, sunce u tvojim zenicama mi je put ka sreći.
Sebi
Invalid bez vidnih oštećenja,
obogaljene duše i uma
Nenaučen da pokorno sluša
i pred stvarnošću ostane slep i bez rana
Njemu koji je uvek pozivao “za mnom”!
Iz svakog juriša probodenih se grudi vraćao.
Svoju hrabrost krvlju plaćao
i osakaćen iznova čekao početak lepšeg dana.
Pred njim porezanim a tako celim,
klečim i verujem u bolje sutra.
Samo njemu mogu podariti svu svoju snagu
i želju za lepša jutra.
Takvog ratnika neznošću branim,
osmehom bodrim, ljubavlju hranim.
Samo njemu kada sve maske skine,
duboko u sebi hram od latica zidam,
da ga ozdravim, rane mu vidam.
Dvadeset godina
Propustio si da me vidiš ispred operacionih sala
kako se s dušom rastavljam, jer mi je hrabrost mala.
Propustio si pejzaže mojih snevanja,
Propustio si sve moje vriske i crnilo
koje mi je telo ograničilo na tamnovanje.
Orobljenu svojim iluzijama,
uflekanu od stradanja za datu reč,
obecanje!
Pružila sam ti sebe celu,
ni više ni manje.
Zauzvrat sam dobila godine sigurne,
nekog ko gine za moje,
moje iskre i nasmejane oči.
Dobila sam dušu koja me po tenu zna,
zna me po boji glasa i disanju .
Ti nisi vičan četkici, rečima, nevešt si pisanju.
Šakama si mi prikupio svemir, mir,
ćutanjem mi dao smisao.
Zašto bi neko ko tako voli uopste pisao?
I nakon svih ovih vremena urezanih u samo čas,
Još se sa mojim zmajevima boriš.
Veruješ u našu ljubav i nas.
***
Ja sam samo oivičena svetlost,
romantičnih predela sveta.
Senu mi nežno krilima sedefnim
rezbari vilinog konjica sjaj.
U kikama upleteno još proleće cveta.
Dozvah onu izgubljenu,
izubijanoj, previh u očima tamu.
Polenom s meseca joj zalečih ranu,
patnji je kraj.
Melemno zborim tijanim hodom,
setivši se čulnog unutar zida.
Treperim kao list nad vodom
živeć krotka i bez stida.
