Бранислав Рибар
Биљешка о аутору
Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези (БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30 листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски Ослобођење, Свијет, Вечерење новине, београдска Борба, Политика, Вечерње новости, новосадско Дело, сплитска Слободна Далмација, загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија, црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји, афоризми, роман Бандера насред игралишта…) Од јула 1996. године, живи у Брчком гдје је у три четворогодишња мандата обављао дужност предсједника Одбора СПКД „Просвјета“.
Бранислав Рибар
СРЕБРНИ БРОМИД
Враћајући се јула 1977. возом из Пољске, гдје сам неколико дана провео у Катовицама и Кракову, некадашњој престоници ове земље, једном од најљепших источноевропских градова, на сједишту наспрам мене сједио је дугоног младић, подуже косе, дремуцкао и с времена на вријеме погледкивао на часовник на руци. Кад се кондуктер уклијештио на улазу у наш купе и најавио да ћемо ускоро стићи на гранични прелаз са Чехословачком, напоменувши нам да правовремено припремимо пасоше, мој сапутник, чим овај оде, поче да заврће ногавице на широким ланеним панталонама боје пијеска и да учвршћује завоје испод оба кољена. Потом се подиже, завуче руку у приџепак торбе на полици повише своје главе и извади сендвич. Ћути и једе.
На граничном прелазу уђе униформисани службеник, уљудно нас поздрави и замоли да му дамо пасоше на преглед. Листајући путну исправу младића са флашицом сока у руци коју је узео чим је појео сендвич, службеник се насмијеши кад пронађе празно мјесто да стави печат. Загонетно одмахну главом устрану, па, убрзо потом, завршивши посао, напусти нас и оде низ ходник.
– Добро је, не би цариника! Сад смо мирни до мађарско-југословенске границе. Тамо, бре, знају да закерају. Ови нас, пошто смо у транзиту, не малтретирају. Ја два-три пута месечно путујем на релацији Београд–Варшава и назад… – наједерад се, готово шапћући, огласи мој сапутник, нагнувши се да га боље чујем.
Почесмо да разговарамо. По годинама, ја сам му најближи од нас петоро у купеу. Пита ме гдје сам био, колико дана, диви се Кракову. Предлаже ми да обавезно посјетим Варшаву. И напомену:
– Уколико си љубитељ скијања препоручујем ти Закопане. Тамо сам био прошле зиме. Са мало пара можеш да се проведеш као нигде у свету.
Рече ми да је родом из Бујановца, да му тамо живе родитељи, брат, сестра и остала родбина.
– Студирам математику и физику у Београду. Требало је давно да дипломирам, већ ми је двадесет осам, али не намеравам ускоро. Не исплати ми се. Овако зарађујем десетоструко више него моје колеге које су завршиле студије и запослиле се, по школама углавном…
– Добро, а чиме се бавиш? – упитах га пошто изазва знатижељу у мени.
Куцну кажипрстом десне руке прво по једној, па по другој поткољеници.
– Видео си кад сам намештао завој. Шта мислиш: шта је испод?
Подигох вјеђе, стегнух усне и, забазекнут, благим трзајима улијево-удесно протресох главу.
Он настави:
– На свакој нози имам кесу тешку две, две и по киле. У њима је сребрни бромид. То ти је бели прах који се користи у изради огледала. Набављам га у Варшави и њиме снабдевам неке занатске радње у Србији, углавном у Београду. Раније, кад сам случајно ушао у ове послове, прах сам доносио из Софије. Тамо сам и упознао садашњу девојку, да би ми она, кад сам јој испричао чиме се бавим, рекла да њена мајка познаје неке људе у Варшави који производе и продају сребрни бромид. И, тако је кренуло…У односу на бугарски, овај прах из Пољске је неупоредиво јефтинији, а и чистији је и квалитетнији. Успео сам на овај начин да зарадим толико да сам направио кућу на спрат на периферији Београда и проширио кућу у Бујановцу…
– А зашто прах кријеш у ногавицама панталона? – прекидох на тренутак његову занимљиву причу.
– Е, видиш, то исто питали су ме једном приликом на железничкој станици у Београду. Прошао сам био, без проблема као и обично, све граничне контроле: Тада, чим сам из воза крочио на перон сколише ме царински службеници и полиција и питају шта носим. Отворим им торбу. А у њој, баш као и сада, неки ланени столњаци, постељина и лопта. Купим то тамо тек толико да бих имао нешто да покажем кад ми затраже да отворим торбу. Ево, и сад носим фудбалску лопту. Рекоше ми да пођем с њима. Уведоше ме у једну просторију и наредише да се скинем до појаса. Учиним то сасвим мирно. Не престајући да сумњају да ипак нешто кријем, веле ми да скинем панталоне. Свучем их до глежњева. „Шта ти је то замотано испод коленā?“, упита ме један од њих. „Сребрни бромид“, одговарам му ладно. „А, шта ти је то? И, што га кријеш ту?“ – настави да пропитује. Велим му, опет мртав-ладан, да студирам хемију, да ми је сребрни бромид потребан за израду дипломског рада, да тај прах, беле боје, једино на температури људског тела не потамни, што је заиста тачно, па га зато овако носим. Повероваше у то што им испричах и пустише ме.
Кад смо стигли на гранични прелаз у близини Суботице, цариници позваше све путнике да са торбама, коферима и осталим пртљагом изађу из вагона. Поред мене, хладнокрвно је стајао младић чије су поткољенице обложене спљоштеним кесама са сребрним бромидом, обавијене обичним медицинским завојем. На захтјев да отвори торбу и из ње повади све ствари, осим оних за личну хигијену, како то у таквим приликама обично наглашавају, он на врели бетон положи једно паковање ланених столњака, комплет постељине и фудбалску лопту.
По повратку у купе, пружи ми руку и представи се:
– Ја сам Андрија. Иначе, иницијали мог имена и презимена су као
хемијски симбол за сребро – Аg. У праву су били стари Римљани кад су говорили да је име знак. „Nomen est omen“.
БОРОВОЦИТИ
Почетком седамдесетих година 20. вијека, на Медицинском факултету у Сарајеву дјевојка полаже испит из предмета „Хистологија“. На постављено професорово питање да наброји све врсте ћелија нервног ткива у људском организму „запне“ код једине преостале.
– И, још једна? – захтијева професор да употпуни одговор.
– И овааај, и… Ма, овааај…
Учила је, каже, зна то, али никако да јој падне на памет. Преврће очима, прстима се чешка по потиљку, грицка час доњу, час горњу усну… Све узалуд. „Стао мозак!“
Да би јој помогао да се присјети назива те нервне ћелије звјездастог облика, професор покушава да је помоћу асоцијације на један познат јој појам наведе на пут до тачног одговора.
Вели јој: – Имате, колегинице, једну познату творницу обуће у нашој земљи која се зове слично (асоцијација за „астроците“ односила се на загребачку творницу обуће Астра).
– А, да: боровоцити! – као из топа ће студентица.
/Ове краке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под насловом Анегдотека/
