Анегдотека

ЖЕЉА АЛИЈЕ СИРОТАНОВИЋА

Послије неког времена, пошто им је већ био додијелио сва највећа
признања за самопријегоран и ударнички рад и за огроман,
непроцјенљиво вриједан допринос који су дали развоју земље и
социјалистичких самоуправних односа у њој, када их је већ био
„промовисао“ у јунаке социјалистичког рада, предсједник тадашње
ФНРЈ Јосип Броз Тито приредио је пријем за брезанске рударе Алију
Сиротановића и Николу Шкобића и за остале прекаљене прегаоце из
свих југословенских република.
Пред госте, домаћински, како приличи кабинету предсједника државе,
изнесено изобиље јела и пића. Суздржано, снебивајући се, мада их нико
не нутка да једу и пију, прилично неспретно, готово трапаво, пружају
руке према пуним овалима и чашама на столу. Нису навикли да буду
тако угошћени, да им се придаје таква и толика част.
Разговарају. Заправо, кратко одговарају на предсједникова питања и
запиткивања. Понеком шаљивом упадицом Броз настоји да их
„раскрави“ не би ли се, народски казано, осјећали „као код своје куће“.
У једном тренутку, обрати се ударнику из брезанског рудника Сретно
по чијем презимену су већ биле назване рударске лопате –
„сиротановићке“:
– Друже Алија, како живиш? Треба ли ти нека помоћ? – пита га Тито,
којему је, наводно, како се својевремно препричавало, приликом првог
њиховог сусрета, крајем четрдесетих, на слично питање одговорио да
му је мала лопата и да му је потребна већа.
Затечен питањем, овај скрушено, ненавикао да му неко нешто нуди,
слијеже широким раменима. Прије него што ће да се осмјели да изрази
жељу, Броз му вели:
– Реци слободно, ту смо да помогнемо…
– Па, овааај, друже предсједниће, ако би мого да добијем малo окорака
да заградим око куће – проциједи невољно, кроз зубе, плећати и
дугоруки јунак социјалистичког рада који је у то вријеме и дуго година
касније, све до смрти (у 76. години 13. маја 1990.), живио у селу
Трторићи повише вароши Бреза, у средишњој Босни.
НОРМИРАЦ
Годинама сам почетком седамдесетих 20. вијека, у вријеме студирања,
љетовао у Херцег Новом и Игалу, гдје сам се спријатељио с једним
мјештанином, мојим вршњаком Симом, чијим смо прилично трошним
моторним чамцем, са одабраним друштванцетом, готово свакодневно
одлазили на удаљенија излетишта – Росе, Плаву шпиљу и Жањице гдје
је морска вода и у приобаљу беспријекорно бистра.
Вечери бисмо најчешће проводили у једној дискотеци у Њивицама, на
самом ободу Новљанске ривијере.
Једног предвечерја, када је плажа између зграде игалске поште и
простране баште хотела Тамарис утихнула од вреве и довикивања
између оних што су у води и других што с обале на њих мотре, чекао
сам Симу и другаре на истом мјесту као и претходног дана, сједећи,
обргливши кољена, на зидићу што раздваја цесту од плаже. Док сам у
видокругу „држао“ у то вријеме тајанствено острво Мамула, потајно
желећи да се по њему, забрањеном за посјете и разгледања, пентрам и
„нахраним“ своју радозналост, одједном из мање групе људи окупљених
око распаљеног роштиља издвоји се један средовјечни препланули
човјек са спеченим загаситосивим намазима љековитог игалског блата
по ногама, раменима и рукама и – с флашом у руци.
Направи неколико корачаја у правцу зидића на ком сам сједио и кад
ми се сасвим приближи обрати ми се тако гласно да су га и гости у
хотелским собама могли да чују:
– Ајд, потегни! Наша домаћа шљива. Ма, понијели је да нам се нађе…
Док ми пружа флашу, не престаје да говори. Као да ми се, с неким
нарочитим повјерењем, исповиједа.
– Хвала, не пијем – узвраћам му на понуду.
– Што? А, оклен си? – услиједише питања.
– Из Сарајева сам. Не, не пијем ништа од алкохола – одговарам му,
намјеран да овим завршимо разговор.
– Како то, земљаче: Босанац, а не пије? Ајд потегни једном, неш се
отроват – упоран је у нуткању.
Слегох раменима. Не бих да се упуштам у испразна трућања са већ
полупијаним човјеком. Али, он не одустаје од наставка разговора.
Прилази ми ближе, пружи руку, рече како му је име и да је од Бугојна.
– Је си л` чуо за Бугојно?
– Како да нисам. Имате творницу писаћих машина, Тито вам долази у
лов, имате фудбалски клуб Искру у којем игра Стојанче Идић, један од
најталентованијих Жељиних играча… – „раскравих се“ и ја.
– А чиме се бавиш, земљаче? – услиједи потом ново питање.
– Студирам – велим.
– Фино, фино… Е, ја ти имам буразера, ради у Братству у Новом
Травнику. Завршио за инжињера. Он ти је, овааај… Он ти је… Како се
оно каже? Он ти је оно ко кад, ријећемо, ја пушим цигару, а ти ми кажеш:
„Пуши довле!“. Ма, нормирац! Ја, ја, нормирац. Како не мого да сјетим?
/Ове краке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под
насловом Анегдотека/

Биљешка о аутору

Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези
(БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет
политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30
листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски
Ослобођење, Свијет, Вечерење новине, београдска Борба, Политика,
Вечерње новости, новосадско Дело, сплитска Слободна Далмација,
загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија,
црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји,
афоризми, роман Бандера насред игралишта…) Од јула 1996. године,
живи у Брчком гдје је у три четворогодишња мандата обављао дужност
предсједника Одбора СПКД „Просвјета“.