SLAĐANA JOVIČIĆ : SINOVI

(JEDNOČINKA)

 

LICA:

SERGEJ – stariji sin

ALEKSANDAR – mlađi sin

MAJKA

ALEKSEJ – Sergejev sin

ISIDORA – Sergejeva žena

POP

DŽONI – zelenaš

dva grobara

 

1. SCENA

 

(Scena prikazuje groblje. Sivo je, sumorno, jesenje poslijepodne. Ne pada kiša, ali je nebo prekriveno tamnim oblacima kao da će uskoro pasti kiša. U toku je sahrana. Nema puno ljudi, samo najuža rodbina: žena čovjeka kojeg sahranjuju, njegova dva sina, snaha i unuk, te pravoslavni pop koji govori. Tu su i dva grobara koji preminulog spuštaju u grobnicu i koji će kasnije zagrnuti grob. Sinovi između sebe drže majku, malu mršavu ženu u crnini, koja se jedva drži na nogama.)

POP: U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Amin. (Svi se krste.)

(Dva grobara zatrpavaju grob. Čuju se bolni jecaji majke. Kada je zatrpan grob članovi porodice stavljaju cvijeće na grobnicu. Na grobu gore svijeće. Pop prilazi rodbini.)

POP: Nije bilo mnogo ljudi na sahrani.

ALEKSANDAR: Znate, svijetom hara korona. Zabranili su okupljanja, zabranili su svadbe, krštenja i sahrane. Mnogo ih je oboljelih i kod nas i u svijetu.

POP: Na žalost, tako je. I kod nas, u crkvi, za vrijeme službe narod se okupi ispred crkve. Ljudi su uplašeni. (Pauza.) Šta ćete. Narod, i sa koronom i bez korone, umire.

ALEKSANDAR: Mnogo ih je zaraženih.

POP: Mnogo.

(Čuju se zvona sa obližnje kapelice.)

ALEKSANDAR: Bilo je besmisleno nadati se, ali mi smo se svejedno nadali da će se otac izvući. Znali smo da za rak nema lijeka, ali mi smo vjerovali u nešto. U čudo, možda.

POP: I to je božija volja. A protiv nje mi smo nemoćni. Ostaje nam jedino da se molimo. I da se pomirimo sa činjenicama.

ALEKSANDAR: Možda sam grešan, ali ja ne mogu da se pomirim.

POP: Nemoj griješiti, dijete.

ALEKSANDAR: Noćas sam ga sanjao. U stvari, nisam ni spavao noćas, ali sam ga dobro vidio. Govorio mi je šta treba da radim. Pope, ja sam sada odgovoran za život koji je ostavio za sobom. Plašim se tolike odgovornosti. (Tišina.) Majka je bolesna. Ne znam kako će ovo preživjeti. Moram brinuti o njoj.

POP: Nisi sam. Imaš brata i snajku, imaš bratića koji nije više tako mali. Vi ste porodica. Nikada nemoj ni pomisliti da si sam.

ALEKSANDAR: Oni će otići. Oni će sigurno odvesti malog.

POP: Svejedno, nećeš ostati sam. A mogao bi i ti sebi nekoga naći.

ALEKSANDAR: Ja sam i suviše sebičan. Čini mi se da ponajviše volim sebe. (Tišina.) Plašim se.

POP: Nemoj se plašiti. Bog na nas misli i kada se plašimo, i kada nas stavlja na iskušenja, jer zna da mi to možemo izdržati. I samo nas tako čini jačima, plemenitijim, istrajnijim. Vjeruj u Boga.

ALEKSANDAR: Otac je otišao. Tako sam nesiguran. Kao da je za sobom odnio život. Prerano je otišao.

POP: Moli se za njegovu dušu.

ALEKSANDAR: Molim se svake noći, kao što sam se molio za njegov život. Ništa nismo mogli učiniti. Toliko se mučio posljednjeg mjeseca. Kada je izdahnuo, Bože, oprosti mi, kao da sam osjetio olakšanje. Pomislio sam, prestale su muke. Grlo mi se skamenilo. Ne mogu da gutam. Gušim se. Srce mi se skamenilo. Ne mogu da plačem. Ne smijem pokleknuti.

POP: Bog vidi tvoju bol.

ALEKSANDAR: Možda sam grešan.

POP: Dijete moje, svi smo grešni. Nisi jedini. Samo pomisli da smo svi mi jedna velika porodica. (Tišina,) Nije sramota plakati. Treba da prođe određeno vrijeme. (Tišina.) Ponekad dođi u crkvu. Da vidiš koliko tu ima ljudi. Koliko vjernika. Koliko njih koji su izgubili svoje najmilije.

ALEKSANDAR: Doći ću. Sada mi je potrebno … Ne znam .. Ne znam šta mi je potrebno …

POP: Možda mir … Tišina … Ali se nemoj osamljivati … Svi smo mi jedna porodica.  … Sa vjerom u Boga …

MAJKA: (Prilazi popu, držeći starijeg sina pod ruku.) Hvala vam, oče.

POP: Bogu hvala. Držite se čvrsto. Božija volja …

MAJKA: (Ponovo plače.)

SERGEJ: Izvinite, trebali bismo krenuti. Znate, korona …

POP: Krenite sa božijom pomoći. (Pop se okreće i odlazi prema kapelici. Porodica sjeda u auto i odlazi kući.)

 

1. SCENA

 

(Scena prikazuje dnevni boravak ožalošćene porodice. Svi su na okupu. Majka pali svijeću na stolu. Sa lijeve strane je veliki kamin. Zadnji zid odvaja dnevni boravak  od trpezarije, a to je u stvari zid od zelenog cvijeća, puzavica na jednoj komodi.)

MAJKA: (Priča i povremeno se zaplače.) Eto, otišao je u najtežim bolovima. A toliko je toga još želio uraditi. Imao je velike planove za budućnost. Govorio je, Aleksandra ću gurati do doktorata, a Sergej će nastaviti moj posao. Upoznao sam ga sa ljudima. Ljudima uvijek trebaju ovakve usluge na automobilima. Otvorio je radionicu za tebe, Sergeje, a ti, a vi hoćete da idete preko bijela svijeta. Otac vam je ovdje, u vašem rodnom gradu, stvorio posao, imate lokale, kuću gdje ćete živjeti, porodicu. Sve vam je ovdje. Zašto biste sve to ostavili i otišli? Ja ću brinuti o Alekseju, a vi, djeco, radite kad već možete.

ALEKSANDAR: Ja ostajem, majko. Ja ću svakako doktorirati. Ali Sergej ne može ostati. Zelenaši ga jure. On se mora izgubiti iz ovog grada. I ti lokali, majko … sve je otišlo zelenašima. Shvati, više nemamo ništa. Pitanje je da li će i ova kuća ostati nama. U pitanju su i naši životi.

SERGEJ: (Tiho.) Ćuti, Aleksandre.

ALEKSANDAR: (Razjareno.) Zašto da ćutim?! Majka to svakako zna. Ili predosjeća. Ona zna. Ne možeš se izvući. Osim da odeš. Sve si prokockao. Prokockao si i život našeg oca. Možda se sve ovo ne bi ni desilo da ti nisi kockao. Jadno ovo dijete, ova ženica koja te slijepo voli i slijepo ti vjeruje, jadna majka, jadan naš otac koji je poprijeko umro. (Tišina. Čuje se majčino jecanje.) Sutra će doći zelenaš da pokupi pare. Radionicu smo prodali da bi izgladili tvoje dugove. I to kome? Džoniju. Majko, sjećaš li se Džonija?

MAJKA: Ono kopile? Komšija koji je uništio svoju porodicu.

ALEKSANDAR: Da, upravo njega. Promijenio je pet žena. Sahranio majku i oca. Brata istjerao iz kuće. On je zelenaš. Majko, znaš li ti šta je zelenaš?

MAJKA: Sigurno nešto ružno.

ALEKSANDAR: To je čovjek koji pozajmljuje pare pod kamatu. On je pikirao očeve lokale i našao način da dođe do njih. Pozajmljivao je pare ovom tvom naivnom sinu i računao mu kamate. Ogromne kamate. Otac više nije mogao vraćati pare. Na kraju je sve rasprodao da bi njemu vratio dugove. Ali dugovi se ne mogu vratiti. (Tišina.) Sve je otišlo. Sve.

MAJKA: To treba prijaviti policiji.

ALEKSANDAR: Kojoj policiji? Tim ljudima niko ništa ne može. Moli Boga da ne ostanemo i bez našeg doma. (Tišina.)

ALEKSEJ: (Tiho plače. Isidora ga uzima u naručje i tješi. Izlaze iz sobe.)

ISIDORA: Dođi, Aleksej. Da vidiš šta sam ti kupila.

MAJKA: Sergej, o Bože, bio si očev miljenik. (Tišina.) Kada si bio mali, sasvim mali, uzimao te i vozio na motoriću, vozio te u kolima u svom krilu. Toliko se radovao kada si se rodio. Vodio te sa sobom gdje god bi pošao. Sjećaš li se? (Tišina.) Upoznao te sa svim svojim prijateljima, sa svim svojim poznanicima. Sve što znaš naučio si od njega.

ALEKSANDAR: Takav prema meni nikada nije bio. Šta god sam činio, to za njega nije bilo dovoljno. Mene je odbacio. Ja nisam bio muškarčina kao njih dvojica. Ja sam bio Ženski Petko. Ja sam učio. Sve moje zasluge u školi su bile nedovoljne.

SERGEJ: I tebi je otac bio dobar. Pola Evrope si vidio i obišao. Slavio si Novu godinu u Beču. Ljetovao u Španiji. I ti si sve imao, kao i ja.

ALEKSANDAR: Ja sam trošio. Ali nisam kockao kao ti. Prokockao cijelo imanje.

MAJKA: Ti si bio moje dijete. Svemu sam te ja naučila. Kao i Alekseja. Sa vama sam radila domaće zadatke. Vodila vas u školu. Sa vama se igrala. Otac je posebno volio Sergeja.

ALEKSANDAR: I na kraju ga je Sergej uništio. Uništio sve nas. (Tišina.) Ti si vječito bila u kući. Ti si bila naša sluga. Ti si bila prava majka. Oni su rodili dijete i ostavili tebi. Ti si ga odgojila, brinula o svima nama. Gdje su oni bili kada im je dijete raslo, išlo u školu, na takmičenja, na izlete? Tu smo bili samo ti i ja. I samo otac. A sada žele naše dijete da vode sa sobom. Neka idu, ali bez Alekseja.

MAJKA: To je njihovo dijete. Mi tu ništa ne možemo.

ALEKSANDAR: A šta ti imaš da kažeš, Sergej?

SERGEJ: Šta mogu. Kriv sam. Hvala vam što ste brinuli o Alekseju. Ali on je još naše dijete. Idemo u Austriju. Tamo ću pokušati da radim. Ja više ne mogu ostati u ovom gradu. Idemo svi. Isidora i ja smo se pomirili i sada idemo sa svojim djetetom. I Alekseju će tamo biti bolje. Odličan je učenik. Pametan. Tamo će puno postići. A šta bi radio ovdje kad odraste. Visio na birou? Bolje je da se tamo školuje. Tamo će dobiti dobar posao. Ovdje nema života. Ljudi odlaze iz ove zemlje.

ALEKSANDAR: Ja ostajem. Ja nikuda ne idem.

SERGEJ: Ti si se politički angažovao. Ti gradiš svoju budućnost. Ali za nas ovdje nema budućnosti.

ALEKSANDAR: Ja ostajem da brinem o majci. Kao što sam brinuo i o tvom djetetu dok si se ti tamo igrao, kockao, kurvao …

MAJKA: Aleksandre, dosta! Neka idu. Oni ovdje ne mogu ostati. A dijete je njihovo.

ALESKANDAR: Otac je govorio da ne dozvolimo da nam oduzmu Alekseja. On je naš.

MAJKA: Svi smo mi naši. Jednako vas sve volim. Ne valja da se svađate, sad kada je otac otišao. (Tišina.)

SERGEJ: Ne brini, majko. Ja ću vam slati pare kada odem. Ja ću brinuti o tebi. Tamo ću zaraditi velike pare.

ALEKSANDAR: O, Bože! Samo se ti zanosi. Ni ovdje nisi mogao ništa zaraditi. Otac se hvalio kako za par dana zaradiš gomilu novca. A onda, za vikend, sve to izgubiš. Ti si ona krava koja daje petnaest  litara mlijeka, a onda stane na kantu i sve prospe u travu. Eto, to si ti. Ali otac i majka su ti uvijek praštali. Otac je platio sve tvoje dugove. Interesuje me ko će sada sve to da plaća. Tebe će ubiti. Možda i cijelu porodicu pobiju.

MAJKA: Ćuti! Gluvo bilo! Kako to govoriš, a ni otac ti se nije ohladio u grobu. Ovo veče treba biti posvećeno njemu.

ALEKSANDAR: Majko, sve naredne večeri će biti posvećene njemu, jer ostajemo ovdje samo ti i ja. Da pamtimo … Da žalimo …

MAJKA: Možda će se vratiti.

ALEKSANDAR: Neće se vratiti.

SERGEJ: Nećemo se vratiti. (Tišina.)

MAJKA: Jednako sam vas voljela. I sada vas isto volim. Jednako sam vas odgajala, a sada ste tako različiti. Kao da niste braća, kao da u vama ne teče naša krv. Zapamtite, kada me jednom ne bude, da ste braća, da se morate voljeti, ma šta se desilo, ma šta učinili u životu. Ne dozvolite da se dom razori. Ja ću umrijeti. Ali vi ostajete.

ALEKSANDAR: Ja ostajem, majko. Meni ne moraš govoriti. (Tišina.)

SERGEJ: Sjećate li se ljetovanja? (Tišina.) Dok smo putovali na more Aleksandar i ja smo pjevali. Tad mi je otac kupio harmoniku. Mislio je da ću postati muzičar.

ALEKSANDAR: Bio si talentovan, ali nikada nisi imao živaca da sjediš u kući i vježbaš. Ja nisam bio talentovan, ali sam volio da učim. I sada učim.

SERGEJ: (Ne obraća pažnju na Aleksandrove opaske.) Sjećaš li se kada smo išli na planinarenje? Aleksandar je iščašio nogu, pa smo se morali vratiti. Curica. Mamina curica.

ALEKSANDAR: Muškarčina. Ojadio porodicu. Sahranio oca.

MAJKA: Aleksandre, ćuti! Šta ti je danas? Otac bi želio da se vas dvojica bolje slažete.

ALEKSANDAR: Ne bih rekao. On je samo brinuo o svom miljeniku. Ti i ja nismo baš nešto njemu značili. (Tišina.) Majko, znaš li da te je otac čitav svoj život varao? Sigurno si to osjećala, znala.

MAJKA: Ćuti! Nije istina! Mi smo se voljeli. On je mene volio. Bio je posvećen otac. Na kraju, nije red da sada to govoriš. I to svojoj majci. Sin si mu.

ALEKSANDAR: On je sumnjao da sam mu ja sin. Tražio je u meni svoje crte. Tražio je sebe u meni. I nije mogao naći. Ja sam oduvijek bio sve što on nikada nije mogao biti.

MAJKA: Griješiš. On je i tebe volio.

ALEKSANDAR: Kako? Koliko puta sam se osjećao odbačenim. Volio je samo jednog sina. A taj sin kojeg je volio ga je uništio.

SERGEJ: (Ćuti. Tiho plače.) Aleksandre …

MAJKA: Neka ti Bog oprosti, Aleksandre. (Plače.)

(Sviće jutro. Čuje se zvono na vratima. Aleksandar izlazi. Na vratima stoji čovjek, mršav, sa lisičijim izrazom lica.)

DŽONI: Ja sam došao, kako smo se dogovorili.

ALEKSANDAR: U redu. Sad ću donijeti pare. Ulazi u sobu i uzima koferče. Iznosi ga i predaje Džoniju. Izvoli. Dabogda ti prisjelo.

DŽONI: (Smješka se.) Hvala. Vidimo se.

ALEKSANDAR: Nadam se da se više nećemo vidjeti. Tu je sve što si tražio. I, molim te, zaboravi nas.

DŽONI: Vidjećemo. (Odlazi sa torbom u ruci ka izlazu iz dvorišta gdje je parkiran njegov crni džip.)

ALEKSANDAR: (Pošto je ušao u sobu. Sergeju.) Ovo si trebao ti da obaviš.

SERGEJ: (Ćuti. Prekrio je lice rukama.)

ISIDORA: (Ulazi sa sinom.) Mi smo spremni.

ALEKSEJ: (Grli baku.) Bako, redovno ću ti se javljati.

MAJKA: (Grli ga.) Čuvaj mi se, sine. Ti si bakino zlato. Budi dobar. Znaš kako sam ti govorila. Sjećaj se svoje bake i đede. Oni te vole. Oni će te uvijek voljeti. Ne zaboravi. (Plače.)

ALEKSEJ: Hoću, bako. Javiću ti se kad stignemo.

ALEKSANDAR: Aleksej, sjeti se šta sam ti govorio. (Grli Alekseja.) Javi se. (Rukuje se sa bratom.) Nadam se da ćeš uspjeti.

SERGEJ: Moramo ići.

ISIDORA: (Grli majku.)

(Aleksandar i majka ih prate do praga. Sergej nosi dvije torbe. Oni izlaze. Aleksandar i majka se vraćaju u kuću.)

ALEKSANDAR: Majko, da spremim doručak?

MAJKA: Ja ne mogu. Ti jedi.

ALEKSANDAR: Ni ja ne mogu.

MAJKA: A da odemo do groblja?

ALEKSANDAR: Može. Hajdemo.

(Oni izlaze. Na stolu svijeća i dalje gori. Scena je prazna jedan trenutak. Ulazi Džoni. Prilazi stolu. Ovlaži prste i ugasi svijeću prstima. Tišina.)

 

(Zamračenje.)