Бранислав Рибар

Биљешка о аутору

Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези
(БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет
политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30
листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски
Ослобођење, Свијет, Вечерење новине, београдска Борба, Политика,
Вечерње новости, новосадско Дело, сплитска Слободна Далмација,
загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија,
црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји,
афоризми, роман Бандера насред игралишта…) Од јула 1996. године,
живи у Брчком гдје је у три четворогодишња мандата обављао дужност
предсједника Одбора СПКД „Просвјета“.

Бранислав Рибар
ДРАГО КУЂИЋ

Са Драгом Куђићем, брчанским пјесником, више пустоловом и
човјеком од неког другог свијета неголи боемом за шта га је већина
суграђана држала, упознао сам се убрзо по доласку у Брчко, гдје сам се
настанио пола године послије потписивања Мировног споразума у
америчкој држави Охајо. Први наш сусрет догодио се за карираним
столњаком прекривеним асталом кафане Сава преко пута зграде
васпитно-образовне установе чији је вишедеценијски предратни назив
Јеленка Воћкић већ био промијењен у безлични – Прва основна школа.
Пио је све чиме би га познаници частили – и ракију, и вињак, и вино,
и пиво… Плијенио је пажњу својом глагољивошћу која би са сваким
гутљајом пића постајала све бучнија, нарастајући постепено до
свађалачких тонова у доказивањима и убјеђивањима у одбрану и на
рачун изреченог. Већ приликом те прве сједељке примијетио сам да би
у недостатку ријечи којима би изразио неслагање са саговорницима, ма
о чему да се расправљало, почињао грозничаво да тресе главом са
разбарушеном косом, да гимнастицира уснама и да се мршти, чкиљећи
на начин својствен слабовидима.

Док је беспоштедно варничила борба мишљења са исходом који ће
мамурлук сасвим да обесмисли, неко од мојих новостечених познаника
на уво ми, готово у повјерењу, рече да је овај човјек, Драго,
својевремено био у судском спору са сарајевским музичарем Гораном
Бреговићем јер му је овај присвојио и за Бијело дугме компоновао стих
„Све ће то мила моја прекрити сњегови бијели…“.
Касније, кад смо се спријатељили, Драго ми је једаред у разговору
потврдио да је тужио Бреговића због учињеног плагијата, али да није
успио да добије тражену одштету. Он је том његовом стиху, како ми је
испричао, лукаво додао још двије ријечи: „рузмарин и шаш“.
Провјерио сам: пјесма „Мајевички ноктурно“, чији је аутор Драго
Куђић, почиње управо тим ријечима „Све ће то мила моја…“

У издању Српског просвјетног и културног друштва Просвјета у
Брчком 2001. године из штампе је изашла Куђићева књига пјесама и
поема Панонски анђео. У њој је и „Мајевички ноктурно“. Недуго по
објављивању, Клуб књижевника Јован Дучић који дјелује у Бијељини, у
договору са руководством Просвјете приредио је њену промоцију у
том граду како би се указало поштовање пјеснику рођеном у оближњем
селу Попови.
Бјеше почело да се смркава кад из Брчког стигосмо у центар највећег
семберског града. У просторијама Клуба књижевника чекали су нас
људи из његовог руководства. Одатле ћемо, кроз један час, кренути на
мјесто гдје је заказана промоција. Пристижу чланови и пријатељи
Клуба. У једном часу, у већ крцат и задимљен собичак уђе, храмајући,
са штапом у руци, човјек чији долазак неко објелодани узвикнувши:
„Ево, стиже нам и Слобо!“.
Прије него што му принесоше столицу да сједне, примјетно
обрадован сусретом, приђе Драгу да се поздраве. Пошто се изљубише,
он, Слободан Петровић, средњошколски професор, саопшти
окупљенима да је Драго његов друг још из времена када су сједили у
истој клупи ниже гимназије у Бијељини и да се од тада нису виђали.

Послије краћег међусобног пропитивања, у ком је испољио
наглашенију знатижељу, Слободан у једном часу, да би се похвалио
свом другу из дјечачких дана, рече му:
– Знаш ли да и ја пишем? Нешто сам и објавио. Ево, имам ту и
књигу…
– Ти?! Ти пишеш?! Никад ти ниси знао писати – брецну се, као
опарен, на њега Драго, пренеразивши тим ријечима све присутне.
– Добро, не знам. Добро, добро… – проциједи Слободан кроз зубе,
затечен тим ненаданим оцјенама, тек да би било што казао.
***
Послије тог сусрета, поживјели су још по неколико година. Нису се
више сусретали.
Драго је пронађен мртав у свом празном стану у Брчком тек када су
комшије осјетиле да се стубиштем зграде шири непријатан мирис и
позвале полицију. Супруга и ћерка отишле су у Америку на почетку
рата. Остао је сам, без средстава за какав-такав живот. Распродао све
покућство, живио као вук самотњак. У сталном неспоразуму са
околином, али још више са самим собом. Сахрањен је као NN лице на
централном брчанском православном гробљу, неколико корачаја од
водотока Саве.
Слободан Петровић је и даље писао и објављивао. Приликом сусрета
са Драгом у Бијељини, једна ампутирана нога била је земијењена
протезом. Усљед тешке болести, касније је остао и без друге ноге. Крај
живота дочекао је у инвалидским колицима. Драго – готово савим
слијеп.

ЈАПАНЕР

Својевремено, када је Рударско-металуршки комбинат у Зеници,
познатији по акрониму РМК, словио за једног од највећих прерађивача
жељеза и челика не само у тадашњој СФРЈ него и изван њених
државних граница, када је кроз капије овог привредног гиганта,
свакодневно улазило више од шездесет хиљада радника, један од њих,
који је бринуо о уредности простора око високих пећи, пословних и
других зграда, површине око пет хектара, опклади се са својим другом
из смјене да ће поред портира и свег обезбјеђења на капији извести
велика колица, позната по називу „јапанер“.
Опклади је претходио њихов препирући разговор о
новоуспостављеној строгоћи чуварске службе у Комбинату. Један је
тврдио да је контрола у толикој мјери пооштрена да је немогуће било
шта да се изнесе а да то не буде примијећено и спријечено, штавише да
онај ко буде ухваћен на дјелу лако може да остане без посла. Други га
је разувјеравао говорећи да ће поред чувара извести и тако велику
ствар као што је „јапанер“. На крају, паде опклада.
Док нису биле пооштрене мјере безбједности, радник који је
предложио опкладу у прољећним и љетним мјесецима кући би односио
сву траву што би је у радном времену покосио. Са вишечланом
породицом живио је на селу, узгајао краве и овце и на свакојаке начине
довијао се како да их прехрани и обезбиједи им залихе сијена за зиму.
Тог дана, када ће да добије опкладу, пошто је покосио траву на
једном парчету земље, убаци је у дубоки базенолики простор
„јапанера“ и крену ка капији.
– Куда? Гдје се навро са том травом? – пита га портир осорним
гласом, препријечивши му пут.
– Кући. Треба ми за стоку. Ваља прехранити дјецу… – вајка се овај.
– Знаш да је забрањено ово што ти радиш? Каква стока, каква дјеца!
Не може, друшкане… – образлаже портир, још упорнији у својој
непопустљивости. – Џаба, не може, не смијем те пустити…

– Ма, чојече, разуми ме. Како то – увијек је до сада могло, а сад… –
покушава да га одобровољи и да му прогледа кроз прсте.
– Реко сам ти – не може! Такви су сад прописи. Шта ћу ти ја?
Човјек погура гломазна колица корак-два, искрену их и изручи то
што је повезао, па, глумећи срдитост и озлојеђеност, псујући чувару
траву, с празним јапанером прође кроз капију.
/Ове краке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под
насловом Анегдотека/