ЖЕТОН

Бранислав Рибар

На почетку своје прве студентске школске године учланио сам се у
Народну библиотеку Хасан Кикић у Сарајеву, чији је топографски
оријентир на лијевој обали Миљацке одредила много познатија кафана
– Два рибара, у њеној непосредној близини. Као у већини оваквих
установа, нека издања члановима и ове библотеке била су на
располагању искључиво у њеној читаоници.
Убрзо по учлањењу дошао сам у библиотеку да подигнем једну
књигу. Билиотекар ми рече да ће ми је издати, али да ћу, пошто није
дозвољено њено изношење из зграде, моћи да је читам само у
читаоници. Пошто на његово питање хоћу ли да ми истог часа пронађе
тражени наслов и да га прослиједи у читаоницу одговорих потврдно,

даде ми жетон за коришћење те просторије и напомену да могу одмах
да кренем уз степенице.

Попех се, пронађох врата на којима пише „Читаоница“ и уђох. За
столом, као средњошколски професор у учионици, сједи библиотекар,
дугокос као и већина младића у то вријеме, не више од пет година
старији од мене. Испред њега три реда столова са по двије, углавном
празне, столице.

Даде ми књигу, те кренух да се смјестим. У средини средишњег реда
западе ми за око дјевојка дуге плаве косе, сасвим усредсређена на
читање.

Ту ћу – одлучих напречац. Она не подиже поглед са раскриљене
књиге. Кад се приближих столу за којим је сједила, упитах је шапатом
да ли је слободно мјесто поред ње. Одсутно ме осмотри, благо уздиже
рамена и загонетно климну главом.

Сједох. Отворих књигу, те поред ње положих свеску и хемијску
оловку, „хеминку“, како сам именовао ту писаљку откад сам на једном
часу војне обуке од предавача чуо да је тако назива. Почех да читам.
Мало-мало, па крајичком ока осмотрим љепушкасту сусјетку.
Послије извјесног времена, бацих око у правцу „катедре“ за којом је
сједио библиотекар и погледи нам се сусретоше. Заправо, он је, почев
од оног тренутка кад сам сјео, све вријеме покушавао да успоставимо
визуелну комуникацију. Благо се осмијехну и дискретним покретом
руке позва ме да му приђем.

– Вјероватно ниси видио: онај број што је утиснут на жетону
означава број столице? Ја сам га уписао кад сам ти дао књигу. Твоје
мјесто је тамо – показа ми руком уз смијешак.

Нисам се одмах вратио на столицу гдје сам до малочас сједио, него
сам изашао из читаонице, кобајаги да предахнем од читања. Недуго по

повратку, постиђен, узео сам књигу и дао је библиотекару, шапнувши
му да ћу сутра наставити с читањем.

Касније, кад год бисмо се било гдје у граду нашли очи у очи,
размјеном осмијеха подсјећали бисмо се те сцене из читаонице.

***

Послије неких пет година од нашег необичног упознавања,
библиотекар и ја једно вријеме ималисмо сталне рубрике у сарајевском
омладинском листу Наши дани. Он је писао о рокен-ролу, а ја сам „На
прву лопту“, како се звала рубрика коју сам потписивао, жигосао и
исмијавао политички новоговор, „продукцију“ свакојаких небулозних
поштапалица и фраза, попут појма „промптно“ који је, упркос што је
многима задавао велике муке при изговарању, на велика врата улазио у
„модерни“ политички вокабулар, те анализирао значења неких ријечи
као што је „амбуланта“, коју сам, с обзиром да јој је у коријену
латински глагол „ambulare“ (у преводу: „шетати“), преименовао у –
„шеталиште“.

ТРАМВАЈ У КАЛИНОВИКУ

Својевремено, средином седамдесетих година 20. вијека, док се у
тадашњој СФРЈ и њеним републикама развијао самоуправни
социјализам утемељен на марксистичкој доктрини диктатуре
пролетаријата, државно-партијске власти у БиХ наложиле су свим
предсједницима општина у Републици да у задатом року сачине
статуте локалних заједница у којима су они „први међу једнакима“, да
их верификују у својим извршним и законодавним органима, те да их
доставе на назначену адресу републичког органа.

Будући да је дат веома кратак рок за израду тог акта, челници у
многим општинама нашли су се у небраном грожђу; успаничили се.
Настаде стрка, јер ваља правовремено обавати домаћи политички
задатак добивен одозго, са републичког врха.
У већим градским општинама статут, као својеврсни устав локалне
самоуправе, није требало изнова писати него само, уколико се оцијени
да је то потребно, да се неке статутарне одребе измијене или допуне
новим. Знајући то, предсједник општине Калиновик, која је у то
вријеме била позната углавном по вјежбама војних резервиста што су
се изводиле по кршевитим брдима и дубодолинама на њеној пространој
територији, позове телефоном свог колегу из једне сарајевске општине,
којег је познавао из студентских дана. Пошто му потанко исприча о
невољи која га је снашла, с чиме је овај, дакако, био упознат, замоли га
да му пошаље копију статута своје општине на основу којег би могао
да сачини правно ваљан документ примјерен калиновачкој средини.
Не прође дуго времена, стиже на адресу „првог човјека“ калиновачке
општине препоручена пошиљка са жигом сарајевске поште. У њој је
упаковано оно о чему су се двојица челника договорили.
Пошто прелиста достављени му документ, предсједник, не часећи
часа, предаде га секретарици да га прекуца на писаћој машини.
– Пази, гдје год видиш да пише назив њихове општине замијени га са
Калиновик! – изричито јој напомену на шта треба да обрати посебну
пажњу.
Чим је обавила повјерени јој посао, секретарица доби задатак да, уз
позив за сједницу Скупштине, делегатима достави Нацрт статута
општине Калиновик, како је насловљен припремљени акт.

Прије него што је почела скупштинска расправа о предложеном акту,
један од делегата, тешко успијевајући да се суздржи од навале смијеха,
колегама је указао на број члана у којему је писало: „Трамвајски
саобраћај у општини Калиновик регулисаће се…“.
/Ове краке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под
насловом Анегдотека/

Биљешка о аутору

Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези
(БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет
политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30
листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски
Ослобођење, Свијет, Вечерење новине, београдска Борба, Политика,
Вечерње новости, новосадско Дело, сплитска Слободна Далмација,
загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија,
црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји,
афоризми, роман Бандера насред игралишта…) Од јула 1996. године,
живи у Брчком гдје је у три четворогодишња мандата обављао дужност
предсједника Одбора СПКД „Просвјета“.