KRATKE PRIČE
НЕВОЉА С АУТОМОБИЛСКИМ ТОЧКОМ
Бранислав Рибар
У ратно вријеме, када су Пале, гдје је столовала власт, имале статус
престонице Републике Српске, један функционер, осредњег ранга,
крене аутомобилом у правцу Рогатице и Вишеграда. Сам. Када се са
Романије спустио у удолину надомак Сокоца, у мјесту Подроманија, у
непосредној близини раскршћа гдје се лијево скреће према Зворнику и
Бијељини, а право се вози камо се он запутио, са аутомобила спаде
један точак и откотрља се тридесетак метара низ цесту, те се зари у
блатњави канал. Возач једва успје да заустави возило чији је носач
точка тупо гребао по асфалту. Изађе. Озлојеђен је. Свакојаке мисли му
се роје у глави. У близини нигдје живе душе.
Док корача према мјесту гдје се точак зауставио, покушава да се
присјети свега што је претходило тој незгоди – и гдје је свраћао, и с
ким се сретао, и гдје је све аутомобил био паркиран… Не вриједи.
Узалуд разбија главу. Све сумње наводе га на закључак да је шрафове
на точку одврнуо неко из обијести, склон прављењу несланих шала,
или је, пак, посриједи нечија пакост.
Донесе точак и удјену га у зјапећу празнину испод блатобрана. Из
пртљажника извади ручну дизалицу и поче да подиже хроми
аутомобил.
Наједаред, на другој страни цесте појави се неки човјек. Управо је
изашао из оближњег круга Психијатријске болнице, гдје су у по
седластој заравни разасутим павиљонима смјештени не само хронично
душевно обољели него и људи који су на рехабилитацији,
ресоцијализацији, или на љекарским претрагама ради прибављања
налаза на основу којих се стиче право за одлазак у инвалидску пензију.
Малерозни функционер и не обазире се на човјека што га са
невеликог одстојања нетремице посматра. Сагну се, продрмуса точак и
углави га на његово мјесто. Одмаче се и, подбочен, беспомоћно стаде.
Потребни су шрафови. Нема их. Поиспадали су током вожње. Поново
приђе аутомобилу. Објема рукама упире у точак. Бадава. Не вриједи
даље покушавати. Није ни примијетио да му се у међувремену
непознати човјек сасвим примакао.
– Пријатељу, треба ли помоћ? – огласи се овај.
– Твоја? Шта ти можеш да ми помогнеш? – брецну се на понуду,
коју у себи протумачи као несусвислу с обзиром одакле је незнанац
бануо пред њега.
Поново оде до точка. Удари га врхом ципеле, па се измаче.
– Ако оћеш да ти помогнем, ту сам – упоран је пацијент
Психијатријске болнице.
– Ма, реко сам ти да ми ти не можеш помоћи. Гледај свог посла! –
осорно ће функционер.
Потом заћуташе обојица. Стоје као укопани, нико се не помјера.
– Да ти ипак помогнем? – прекиде ћутање човјек којег је друга врста
невоље довела у Подроманију.
– Ајд, ајд да те чујем – мрзовољно ће човјек из власти, прилично
цинично.
– Е, овако: скини са ова три точка по један шараф и приврни их на
овај што је отпо. Значи, сваки точак држаће по три шарафа. Вози до
прве продавнице ауто-дијелова, купи шарафе и метни их тамо гдје
фале.
Овај тако и поступи. Уђе у аутомобил и брзо, једнако мрзовољан,
повријеђене сујете, одјури у правцу Рогатице.
КОЈОВЕ ИНСТРУКЦИЈЕ
Седамдесетих година 20. вијека, у вријеме када је био градоначелник
Сарајева, када су му приписиване највеће заслуге за изградњу спортско-
културно-пословноог центра Скендерија на лијевој обали Миљацке,
отвореног 29. новембра 1969. године, чији је био дугогодишњи
директор, прекаљени друштвено-политички радник у цијелом периоду
послије Другог свјетског рата у ком је био тешко рањен, поуздани и
виспрени комунистички кадровик Љубо Којо, као члан ЦК СКБиХ доби
задатак да прати како се одвијају предизборне активности у Требињу,
одакле су његови преци.
Једног јутра позове он секретара Општинског комитета Савеза
комуниста у граду на Требишњици да би сазнао из прве руке шта је све
учињено и докле се стигло у припремама за предстојеће изборе.
Питао га је редом: кога су планирали за секретара Комитета, кога за
предсједника Општине, кога за предсједника Социјалистичког савеза
радног народа, кога за предсједника Синдиката, затим кога за
предсједника Савеза социјалистичке омладине, те секретара општинског
МУП-а…
Не сачекавши одговор са друге стране телефонске жице, рече
секретару да запише имена кандидата за све набројане челне функције у
Требињу.
На крају напомену: „И, чуј, не дозволите никоме да вам се мијеша у
кадровску политику!“
/Ове кратке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под
насловом Анегдотека/
Биљешка о аутору
Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези
(БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет
политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30
листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски
Ослобођење, Свијет, Вечерње новине, београдска Борба, Политика,
Вечерње новости, новосадско Дело, сплитска Слободна Далмација,
загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија,
црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји,
афоризми, роман Бандера насред игралишта…) Од јула 1996. године,
живи у Брчком гдје је у три четворогодишња мандата обављао дужност
предсједника Одбора СПКД „Просвјета“.
