ŠIPARICA

SLAĐANA JOVIČIĆ

LICA:

GORAN, 57, sijed, visokih zalizaka, buckast, prijeke naravi.
MARA, 85, Goranova majka, mršava, dotjerana starica, napadno našminkana, lice avetinjski bijelo od pudera, jarkocrveni ruž i kosa.
PERO, 83, sijed, zalizane kose, buckasti starac, veliki hvalisavac.

Scena prikazuje malu kućicu u cvijeću i zelenilu sa nekoliko voćki u cvatu, u prostranom dvorištu. Na kućnom pragu leži crni, veliki, čupavi pas, Bobi. Sve je mirno. Iznenada u dvorište ulazi crveni, stari Golf koji u vožnji jako drnda i cvili. Parkira se pred kućom. Iz njega žurno izlazi Goran. Dolazi do stepeništa koje vodi u kuću. Na stepeništu su naredane saksije sa šarenim cvijećem.

GORAN (Ulazi u kuću. Kućna vrata su širom otvorena. Na okruglom stoliću pored vrata se nalazi štap, a pored stolića su kolica za kretanje starih osoba. Goran ulazi u verandu sa šarenim tepihom i osvrće se po verandi. Viče.): Majko! Majko! Majko! (Pauza.) Opet je nema!
Ulazi u malu sobicu u cvijeću. Na zidovima su okačene slike neke porodice sa puno djece. Na zidu iznad sećije dominira slika mlade, izazovne žene u svilenoj haljini. Na stolu stoji mobilni telefon. Pored je otvorena tašna njegove majke.
O, bože! Zaboravila je i telefon i torbu. (Prekopava po torbi.) Novčanika nema. Da ga je neko ukrao, odnio bi i telefon. Vjerovatno. Nije ponijela ni štap. A jedva hoda. Ima za koga da se drži. (Goran obilazi sve prostorije u sobi, dvije sobe i kupatilo.) Nema je. A lijepo smo se dogovorili da me čeka, da ću doći po nju da ode podići penziju, pa u kupovinu. (Pauza.) Mora da se onaj opet dovuk’o. Otišla je sa njim. Sigurno. Kako da je dozovem kad je zaboravila telefon? Sve ona zaboravi kada vidi njega. Nije ni kuću zatvorila. Širom otvorena vrata. K’o kakva šiparica. I gora od šiparice. (Pauza.) Uvijek je bila takva. Od kako je otac umro, ona je poludjela. Da li je uvijek bila takva? (Pauza.) Mislim da jeste. Trideset, četrdeset godina. Uvijek je mislila samo na sebe. (Prekopava po majčinoj torbi. Uzima neke slike iz torbe i pregleda ih.) Pa da, njegova slika je tu, među sestrinim i mojim slikama. Debeli hvalisavac. (Gleda sliku.) Naša. Kada smo bili djeca. I kada je otac bio živ. Ima li očeve slike igdje? (Prekopava po torbi.) Nema. Nikada tu nije bilo očevih slika. Davno je otišao. Ljudi zaboravljaju. (Baca slike na sto. Nervozno hoda po sobi.) A lijepo sam joj rekao da ću doći u jedan. I rekla je da će me čekati. K’o da ja imam vremena da ispunjavam njene želje. I da je čekam. (Pauza.) A možda je zaboravila. Ona sve zaboravlja. Ona zaboravlja ono što želi da zaboravi. I čuje ono što želi da čuje. Ne daj nam, bože, da oboli kao ujak. Njega su tražili po cijelom gradu prije nego što su ga strpali u dom. Neće valjda i ona tako. Od čega da joj platim dom? Sestre ne žele da znaju za nju. One ne bi dale ni cvonjka. Tu sam samo ja. (Pauza.) Šta da radim? Gdje li je otišla? (Uzima svoj telefon iz džepa i tipka brojeve.) Teta Seno, jeste li to vi? Goran ovdje. Da li je slučajno moja majka kod vas? Nije? A da li ste danas bili sa njom? Da. Zajedno ste jutros popile kafu. Da li vam je išta rekla… da planira da negdje ide? Ne? Dobro. Hvala vam. Doviđenja. (Tipka dalje brojeve.) Ljiljo, zdravo. Šta radiš? Majka nije kod tebe? Jesi li se čula s njom danas? Da. Nema je. Trebala je da me sačeka da odemo po penziju i u kupovinu. OK. Čujemo se. Zvaću Miru. (Ponovo tipka brojeve na telefonu.) Miro, zdravo. Šta radiš? Čuvaš unučad? Je li majka kod tebe? Ne. Nije ni kod Ljilje. Ne znam. Trebala me sačekati. Telefon joj je ovdje. Sve je zaboravila. Pa da. Vjerovatno. Kad se onaj dovuče ona ne zna šta radi. OK. ‘Ajde, ćao. Vidimo se. Nikome se ta ne javlja. Uvijek je imala samo svoj život. Mi je nismo interesovali. Ništa. Sačekaću. Nadam se da će brzo doći.
(Ispred kuće se zaustavlja auto. Nakrivo se parkira na ivičnjaku. Iz njega izlaze starac i starica. On joj pomaže da izađe iz automobila. Goran skače i gleda ih kroz prozor.)
Znao sam. Onaj ofucani starac.
(Nervozno hoda po sobi. U sobu ulaze starac i starica, Mara i Pero. On je pridržava pod ruku. Ona teško hoda. Lijeva noga joj je iskrivljena, ali je ona dotjerana, napadno našminkana i napuderisana bijelim puderom. Umorno sjedaju za sto. Ona je vesela.)
MARA: Zdravo, sine! (On je nijemo gleda.) Hajde, pa ti se nešto opet duriš! Šta je sad? Nikad nisi zadovoljan.
GORAN: Majko, ja tebe ovdje čekam i nemam pojma gdje si bila i šta se sa tobom desilo. Ovo ti nije prvi put da me zezneš. Ostavila si otvorena vrata, štap nisi ponijela, telefon ti je ostao na stolu. Ni torbu nisi ponijela.
MARA: Pogledaj, sve si mi slike rasuo! Ponovo si kopao po mojoj torbi!
GORAN: Tražio sam očevu sliku. Ne brini, slika ovoga ovdje je tu. (Pokazuje na Peru.)
PERO: Hajde, Gorane, smiri se. Mogli bismo da popijemo kafu. I po jedno pivo.
GORAN: Samo ti pij pivo. Neka te ona posluži.
MARA: (Polako ustaje i ide u nišu da pristavi kafu.) Hoćeš li i ti kafu, Gorane?
GORAN: Ma hajde, može. (Pauza.) Ja sam došao u jedan kako smo se dogovorili da te vozim po penziju i u kupovinu. A ti si otišla sa ovim ovdje.
PERO: Ja sam je odvez’o po penziju. Hajde, šta se ljutiš? Ti ili ja. Svejedno.
GORAN: Ali ja sam se brinuo. Nije se javila. Nije ponijela telefon. Nemam pojma gdje je otišla. Da li je negdje pala. Da li je završila na hitnoj. Mogla mi je bar javiti. Ti kad vidiš njega sve zaboraviš. Nisi valjda zaboravila naš dogovor?
MARA: (Stoji pored šporeta, oslanjajući se na viseću.) Nisam zaboravila. Nisam ja još, hvala bogu, izlapila.
PERO: Naravno da nisi. Još si mlada. A gdje je ono pivo?
GORAN: Da, još je ona mlada. Ima dvanaestoro praunučadi. I jedno čukununuče. Ili već kako se to zove. A ponaša se kao šiparica.
MARA: Ja vodim računa o sebi. Svaka žena treba da vodi računa o sebi.
GORAN: Da. Ali ti si baba. Mada nikada nisi bila baba svojoj unučadi. Niti majka svojoj djeci.
MARA: Pa vi ste uvijek imali svoj život.
GORAN: Ti si imala svoj život. Koliko ti je bilo godina kada je otac umro? Četrdeset i tri? A meni? Petnaest? Uvijek si ti sebi bila najvažnija. More, planine, ljetovanja, zimovanja, sijela, izlasci… Sve si to imala. A mene si zaboravila. Nas si zaboravila. Svoje unuče nikada nisi čuvala. Nikada nisi dozvolila da te unučad zovu baba. Morali su te svi zvati majka. Ti se ne miriš sa činjenicom da si stara. Ti ni sada ne priznaješ da si stara. Pero, koliko dugo ste vas dvoje zajedno?
PERO: Koliko ono bješe, Maro? Trideset. Trideset i jedna, dvije?
MARA: Tako nekako. A šta je sa tvojim sinom, Gorane? Kakav si ti to otac bio? Sin ti je narkoman. Kako si ti brinuo o njemu? Iza tebe su dva razorena braka. Nijedna žena ti nije bila dobra.
GORAN: Ti si ih otjerala.
MARA: Ja?
GORAN: Ti.
MARA: Nisam ih ja otjerala. Same su otišle. Jer ti nisi nikada bio uz njih. I ti si vodio svoj život kako si htio. Zašto si se onda ženio ako si htio da živiš kao momak? Ti ponajviše ličiš na mene. Pogledaj se. Kako si se udebljao. Ličiš na trudnicu u devetom mjesecu trudnoće.
GORAN: Zato si ti dotjerana i u top formi. Izgledaš bolje od mene.
PERO: Daj mi, Maro, jedno pivo.
MARA (Uzima pivo iz frižidera i polako donosi Peri flašu i čašu.): Evo pivo.
PERO: Hvala, Maro. (Pauza.) Eto, vi se svađate. A moje kćerke… Kako su one dobre prema svom ocu. Prošlog ljeta, kada su dolazile, cijelu kuću su mi počistile. Te tata ovo, te tata ono, šta ti treba, sve ćemo ti obezbijediti… A koliko su mi tek poklona donijele. To su djeca.
GORAN: To su djeca koja su pobjegla od svog oca čak u Australiju. Meni se čini da ste vi razvedeni već četrdeset godina?
PERO: Ta kurva! Nemoj da me podsjećaš na nju!
GORAN: A gdje je ona sada?
PERO: Šta je mene to briga! Neka je samo daleko od mene. (Pauza.)
MARA: Znaš šta sam razmišljala, sine. Eto, bliži se moj rođendan. Pa sam mislila da okrenemo jedno jagnje. Da se svi skupimo. I da lijepo proslavimo.
GORAN: Ja nemam para. Ako ti imaš, može. Bitno je da si se ti sjetila svog rođendana, a ne sjećaš se kada su naši rođendani.
MARA: Ko bi sve te datume pamtio, koliko vas je.
GORAN: A ti piši.
MARA: Uštedila sam od svoje penzije. A i Ljilja mi je dala nešto para. I Mira. Da mi se nađe. (Pauza.) Znaš, možda mi je posljednji rođendan.
GORAN: Zadnjih deset godina ti slaviš svoj posljednji rođendan. A svojoj djeci i unučićima nikada nisi slavila rođendane.
MARA: Možda mi je posljednji.
PERO: Ja ću donijeti tortu i piće. Ja sam inače veoma širokogruda osoba. I darežljiva. Ja sam rođeni kavaljer. Džentlmen. Moja generacija je drugačije vaspitavana od ove mladeži.
GORAN: Da. Kad smo kod kavaljerstva, da li ste vi slučajno uzeli moje makaze za živicu i pozajmili. Nema ih pod stepenicama. Nema ni kosilice. Ni crijeva za vodu.
PERO: Svašta. Ja pozajmio. Ja sve to imam. Moja kuća je spratnica. A moje dvorište je duplo veće od vašeg. I ograđeno je. Znate li vi koliko sam ja platio da mi postave novu ogradu. Moja grobnica je faraonska. I moja šupa. I moja garaža. Ja imam sve što mi treba. (Pauza.) Kad je ono tvoj otac zaglavio u dugovima, ja sam ga izvukao. Mene ljudi poštuju. I sve što ja kažem. Znate, bila je dovoljna samo jedna moja riječ. Eto, dok sam ja radio u skladištu, ja sam tamo bio pitan za sve, bio sam glavni, bio sam šef. Moja riječ je bila posljednja. Isto tako, dok sam bio aktivan u stranci, moja je riječ bila najstarija. Mene su svi poštovali i slušali. A tek u ratu, prije dvadeset i pet godina, ja sam bio glavni komandir. Kada bi išli u neku akciju, ja sam ih sve vodio. Dizao moral. Nikada nisam bio kukavica. Ja sam živi heroj.
GORAN: Heroji su mrtvi.
PERO: Malo je falilo da poginem. Toliko puta.
GORAN: Tvoje najveće herojstvo je bilo da stražariš u garnizonu.
PERO: A, ne… Ja sam išao u tolike oružane akcije. I proslavio se.
GORAN: Da, znam. Ti nisi vidio fronta.
MARA: Molim vas, nećemo o ratu. Pričajmo o mom rođendanu. To je prekosutra. Treba kupiti jagnje, tortu, piće i ostalo. To ćeš ti, sine Gorane. Hoćeš li?
GORAN: Ja nemam para. Ako ti imaš, može.
MARA: Ja sam sklonila neki novac, ali ne mogu da ga nađem.
GORAN: Naći ćeš ga do sljedećeg rođendana. Samo se nadam da ga nisi već potrošila. Pa zaboravila da si potrošila.
MARA: Ili si ga ti pronašao, pa potrošio.
GORAN: Majko, sada si prevršila svaku mjeru. Ko o tebi brine? Ja ili ovaj debeli hvalisavac? Sada je tu, pije pivo, a sutra ga neće biti, kada se ponovo posvađate. I dok se ne pomirite, meni ćeš da cviliš. Ja te podmirujem, kupujem ti sve što je potrebno, vozim te bolesnu ljekaru, tražim te kad se izgubiš, brinem o tebi, brinem zbog tebe. Ja i niko više. Sestre te jednom mjesečno obiđu i pametuju šta treba da radimo. I ti ih, naravno, slušaš. Gdje su one sada? Zašto ti one ne očiste kuću i spreme sve za tvoj rođendan? A ti me optužuješ da te potkradam, da ti uzimam mlijeko, a ja ti ga kupujem.
MARA: Pa nisam ja sama mogla popiti toliko mlijeko. Bilo je cijelo paklo od dvanaest litara. Sada ga nema.
GORAN: Kupio sam ti ga prošlog mjeseca.
MARA: Eto, vidiš.
GORAN: Džabe ja ovo govorim. Ti si monstrum. Optuživala si mog sina, svoje unuče, da ti uzima novac iz novčanika, da pije, da se drogira, da ovdje dovodi svoje društvo i pije dok si ti kod ovog ovdje. A nikada ga nisi čuvala kada je bio mali. Kada je otac umro bilo mi je petnaest godina. Nikada nisi brinula o meni. Živjela si svoj život. Putovala. Družila se. Sebi sam sam kuhao, prao… Sam sam zarađivao. Istovarao ugalj na stanici, kopao kanale, cijepao drva komšijama, radio sa zidarima … Ti nisi ništa htjela da znaš. A sada bi da slaviš svoj rođendan. Nisi slavila nikada naše rođendane. Ni nama, ni unučadima, ni praunučadima. Da li uopšte znaš koliko unučadi i praunučadi imaš?
MARA: Pa dobro, Gorane, vi ste sada svi odrasli ljudi.
GORAN: Samo vas dvoje nikada to nećete biti. Vi ste se vratili u djetinjstvo. Pogledaj je kako se našminkala.
PERO: Meni je Mara baš lijepa.
GORAN: Da, tebi je ona lijepa.
MARA: A ti? Dva puta si se razveo. Kakav si ti to domaćin? Od tebe žene bježe.
GORAN: Možda bježe od tebe.
MARA: Od mene?
GORAN: Doduše, ti nikada nisi kod kuće.
MARA: A šta si ti uradio? Digao si kredit, stavio kuću pod hipoteku. Ostaćemo svi bez krova nad glavom.
PERO: To stvarno, Gorane, nije pošteno.
GORAN: A ti si mi mnogo pošteniji. Ko je krao moj alat? Sve što je vrijedilo u ovoj kući ti si odnio. Prisvojio. Tebi sve treba.
MARA: Kako možeš tako govoriti, Gorane?
GORAN: A zar nije?
MARA: To je neko drugi odnio. Krade se.
PERO: U svakom slučaju, imam mnogo više od tebe. Moja je garaža puna alata. Imam dva auta. Imam sve što treba jednom domaćinstvu. Imam sređenu kuću spratnicu. A šta ti imaš? Nemaš ni garažu. Voziš stari auto koji niko ne bi vozio. Nemaš ni šupu. Pa gdje ti držiš alat? Drva? Ispod stepenica. Naravno da će te pokrasti. Ja sam domaćin. Za razliku od tebe.
MARA: Nemojte se svađati. Prekosutra ćemo slaviti. Ja ću pozajmiti pare.
PERO: Ja nemam. Ako misliš na mene.
MARA: Neka. Znam ja koga ću pitati. Samo ne znam šta ću obući za rođendan. (Pauza.) Znam! Obući ću onu šarenu haljinu što mi je Ljilja kupila u Americi.
PERO: Znam koju! Divno ti stoji, dušo!
GORAN: Vi ste ludi! Ne vrijedi vama govoriti. Najbolje bi bilo da se ja vratim na posao. Ovo je gubljenje vremena.
(Odlazi. Zalupi vrata za sobom. Starci ostaju sami.)
MARA: Kafa je sigurno prokuhala. (Odlazi u nišu.) A joj! Savrela je. Stvarno ne znam zašto se ljuti.
PERO: Ma pusti ga neka se izduva. On je frustriran. Žene su ga ostavile. Sin ga je napustio. Ko zna kako mali tamo živi. Ne čuju se. A i ti si ga razmazila. Trebala si ga drugačije odgajati. Moje kćerke su bile vaspitana djeca. Sve zahvaljujući meni. Ja sam bio strog. Roditelj mora da se poštuje. I da se sluša. Kad ja kažem nešto, to se sluša. Nema vrdanja.
MARA: Ja sam uvijek bila popustljiva. Radio je što je htio. Nikada me nizašta nije pitao. Možda sam pogriješila. (Sjeda za sto, pošto je poslužila kafu. Počinje da prekopava po torbi na stolu. Sve je više uznemirena.) Jao! Nema mi novčanika! O, bože! Neko mi je ukrao novčanik! Upomoć! Upomoć! Nema mi novčanika!
PERO: Smiri se, Maro! Sjeti se gdje si ga ostavila.
MARA (Uzima mobilni telefon i tipka brojeve.) Halo, policija! Molim vas, dođite odmah! Ja sam pokradena! Nema mi novčanika! Adresa? Ne mogu da se sjetim. Tu, preko puta crkve. Crvena kuća. Hoćete li brzo doći? Da, molim vas. Ja sam nemoćna. Molim vas, pomozite mi! Da. Hvala.
(Pauza. Starci se nijemo gledaju.)

K r a j .