Бранислав Рибар

КРЕСО И РАЦО

По избору за функционера у Централном комитету Савеза комуниста
Босне и Херцегвине, Исмету Креси, који ће касније бити устоличен за
генералног директора сарајевског Ослобођења, за возача би додијељен
Радован, звани Рацо. Није требало да протекне дуго времена да се
навикне на новог шефа, како је ословљавао и Кресине претходнике на
мјесту сувозача у партијској лимузини. Штавише, био је веома
задовољан што га је запало да добар дио свог радног времена проводи у
вожњи са тим причљивим, простодушним и дружељубивим човјеком.
Стекао је био поприлично искустава у обављању тог нимало лаког, али
и веома одговорног посла. Већ послије неколико службених путовања
са новим послодавцем, увјерио се у тачност онога што му је дошло до
ушију – да је одиста добио шефа каквог је и у жељама тешко
замислити.

Пролазило је вријеме, много километара су заједно превалили,
причали о свему и свачему. Постали блиски више него што је то
примјерено неким писаним, поготово неписаним, правилима у
односима субординације какви владају у војним и политичким
круговима.

Исмет Кресо је био изузетно духовит човјек, склон да се нашали и на
свој и на туђ рачун. Весељак по природи.

Једаред, крену њих двојица у правцу Мостара, Кресиног родног
града. Недуго пошто су прешли преко Неретве у Коњицу, овај,
примијетивши неки ресторан повише ријеке, предложи Раци да се
зауставе да би ту нешто презалогајили.

– Чуо сам, имају овдје добар пасуљ. А? – почиње Кресо да образлаже
зашто би да сврате.
– Може, шефе… – узврати Рацо.
Уђоше у ресторан. Приђе им конобар, спреман да их услужи..
– Ја ћу пасуљ. Чуо сам да вам је добар – изјасни се Кресо прије него
што ће конобар да почне са набрајањем шта све има на јеловнику.
– Па, и ја ћу – Рацо ће, без околишања, наравно.
Кресо једе полако и крајичком ока посматра свог возача како,
огладнио, ужива у јелу.
– Добар пасуљ? А? Шта сам ти рек’о.
– Јес’, шефе, баш је добар.
-Узми још један тањир. Видим да ти се допао. А? Конабар, још један
пасуљ овдје – показује Кресо на дио стола за којим сједи Рацо.

Пошто завршише с обједовањем, сједоше у аутомобил и кренуше ка
одредишту. По изласку из Јабланице, на узвишици поред кривудавог
магистралног пута, налазио се велики ресторан чувен по веома укусном
јагњећем печењу чији је власник био извјесни Гојко. По повратку с
мора хиљаде људи би у љетним мјесецима свраћало „код Гојка на

печење“. Кад се приближише ресторану, из којег се ширио мирис
јабланичког специјалитета, Кресо ће Раци:
– Стани! Како да прођемо ову љепоту?
Изађоше. Сједоше за сто. Исмет поручи порцију јагњетине тек
скинуте с ражња. Нутка и Рацу да тражи исто. Овај се снебива. Сит.
Затражи само да му донесу кафу и киселу воду. Каје се су себи што
поједе онолико пасуља.

ЗЕЦ СА РОГОВИMA

Годину-двије прије него што ће започети посљедњи балкански
ратови у 20. вијеку, криволов у босутским шумама бјеше узео великог
маха. Многи мјештани околних сремских села, заштићени помрчином
или измаглицом од строгих законских казни, дадоше се у потрагу за
крупном дивљачи – срндаћима, вепровима, јеленима… Некима би
покаткад успијевало да се прије зоре и бијела дана кућама врате са
одстрељеним животињама. Поштовао се криволовачки договор да се о
улову не разговара ни с ким ко у тренутку одстрела није био у шуми, на
мјесту егзекуције, да се избјегавају хвалисања, тако својствена
учесницима лова, па и у присуству најрођенијиих. Строга
конспирација!
Једног прохладног познојесењег раног јутра, групица рачанских
криволоваца вратила се из шуме са овећим срндаћем. Док се село
будило, обавили су већи дио месарских послова и ловину, у комадима
исјеченог меса, смјестили у шупу вјештог стријелца, члана њихове
дружине.
Претходно се догодило нешто с чиме нису рачунали. Петогодишњи
синчић човјека у чије је двориште донесен криволовачки плијен, у
тренутку његовог уношења био је будан и кроз прозор крајичком ока
осмотрио цио призор. Знао је да о овоме никоме не смије ни ријеч да
зуцне. Давно му је запријећено да кад год тата и његови другари донесу
из шуме све што је веће од зеца – дивљу свињу или срндаћа – никоме
о томе не говори уколико буде испитиван.

Међутим, већ поподне пронесе се селом да је неко од Рачана
претходне ноћи устријелио срндаћа. Пошто су упорнији у знатижељи
успјели да сазнају ко све није био у тој дружини, преостало им је да
провјере своје сумње у онога што је је синоћ у бусутским шумама имао
око соколово. Међу осумњиченима нашао се и комшија који је испалио
хитац у животињу.
Дан касније, пролезећи поред куће осумњиченог, један од
занатижељника примјети у дворишту дјечака како трчкара.
– Бато, је л ти ћале синоћ нешто донео из лова? – пита га комшија
застао на сокаку.
– Није! – одсјечно ће малишан.
– Ма, немој, јест макар зеца – упоран је комшија.
– Јест – зеца, има овојике јогове – одговори дјечак ширећи руке.

/Ове краке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под
насловом Анегдотека/

Биљешка о аутору

Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези
(БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет
политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30
листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски
Ослобођење, Свијет, Вечерње новине, београдска Борба, Политика,
Вечерње новости, новосадски Дневник, сплитска Слободна Далмација,
загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија,
црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји,
афоризми, роман Бандера насред игралишта…) Од јула 1996. године,
живи у Брчком гдје је у три четворогодишња мандата обављао дужност
предсједника Одбора СПКД „Просвјета“.