Нешовић о представи “64”: Где је наше место у овој причи, овом времену

Нешовић о представи “64”: Где је наше место у овој причи, овом времену

Атеље 212 БЕОГРАД, Сцена Мира Траиловић, 64, TEНА ШТИВИЧИЋ, Превод са енглеског Тена Штивичић, Редитељка  Алиса Стојановић, Сценограф Дарко Недељковић, Костимографкиња Јелисавета Татић Чутурило, Композитор Иван Бркљачић, Дизајн звука Драган Стевановић Багзи, Кореографкиња Јелена Булатовић, Сценски покрет И ван Јевтовић, Асистент редитељке Андреа Пјевић, Асистент сценографа Вида Недељковић…

Играју: ЕВА – Хана Селимовић / ДАНИЈЕЛ – Милош Тимотијевић / БЕЛА, Евина пријатељица – Јелена Ђокић / ХЕЛЕНА, Евина мама – Владица Милосављевић / ОЛИВЕР, Данијелов тата – Бранислав Зеремски / АЛЕКС, кoмшија – Иван Јевтовић / ДОКТОР – Владислав Михаиловић / ЛУНА, аватар / Денис Мурић.

 

ДРУГЕ фестивалске вечери 38. Сусрета позоришта/pozorišta/kazalićta Брчко дистрикта Б и Х изведена је представа „64”, интернационалне драмске ауторице Тене Штивичић а у режији Алисе Стојановић, и извођењу Атељеа 212 (Сцена Мира Траиловић) из Београда (Србија).

У драми „64” Тена Штивичић разоткрива интиму савременог брачног пара који се ломи под теретом очекивања, оних сопствених, изневерених, међусобних и оних које нам намеће друштво.

На прагу четрдесетих Ева и Данијел требало би да су ситуирани, стабилни и остварени, коначно спремни да заснују породицу, али на свим животним плановима нагризају их емотивне, финансијске и егзистенцијалне несигурности. Чињеница да не успевају да направе дете и да морају да се упусте у процес вантелесне оплодње, приморани су да преиспитају и своју везу и себе саме и сва своја уверења.

Ситуације у које их то доводи су смешне и болне, дирљиве и понижавајуће, апсурдне и инспиративне. „64” је драма о женама и мушкарцима, о деци и родитељима, о стварности и машти. Ово је некако трпна улога, јер у оваквој причи је у реду да мушкарац трпи, мора да буде свестан ситуације, јер жена пролази кроз један мукотрпан процес, и он мора да буде подршка, требало би бар да саосећа са њом. Није уопште лако, поготово кад имате цео притисак традиционалног, нека парадигма се мења, а ово друштво није спремно да прихвати нову улогу мушкарца.

Оно што је важно у овом тексту је што жена у њему говори, жена има незаустављиву потребу да говори. мислим да је 2021. године чињеница да је текст у коме жена носи целу причу, на нивоу инцидента, мало и индикативно. овај текст има тему вантелесне оплодње, која је лакмус папир, говори о многим другим питањима са којима се данас жена и мушкарци суочавају у овом времену, у коме не знате шта вам је наметнуто, шта су неки канони који су устаљени већ годинама, и ви само инерцијом идете и пратите за тиме зато што сте веровали да тако треба да изгледа један живот, шта значи када нећеш све то и када имаш страх од свега тога.

Уочавамо јако занимљив лук између текста „Три зиме” где  имамо жену која је служавка, која случајно затррудни и пролази голготу са својим дететом и текста „64” у коме је прича која се дешава сто година касније жена која се бори да добије своје дете, заједно са својим партнером. Интимно, на прво читање овај текст говорио о нечему што сви разумем, али немам сви искуство, па наизглед није тема свих нас. За почетак, у овом тексту је жена која говори, која има незаустављиву потребу да говори. Мислим да је чињеница да је 2021. године текст у коме жена ниси целу причу на нивоу инцидента, индикатнвно. Јако је важно да текст, осим што се бави темом ванталесне оплодње, говори и о многим другим питањима са којима се суочавамо. Више не знамо шта нам је наметнуто, пратите устаљене каноне годинама, уопште не знамо шта значи када нећеш, када имаш страх од свега тога. Овај текст говори о чатавој лепези проблема који се тичу савременог друштва и живота у њему.

Ово није емотивна нити лагана драмска прича. Ово су времена у којима никоме није лако. Многе околности су се променило последњих деценија и негде се све окренуло. Сав притисак и потиче одатле што старије генерације не могу баш да све то разумеју. Чини ми се да овде нема много нежности, више је сукоба и неразумевања. На први поглед и није баш нежна али говори о путу ка разумевању и нежности. Ово није само прича о вештачкој оплодњи, већ о некој врсти друштвеног притиска који појединац у данашње време осећа не само од своје породице и друштва, већ и од државе и традиције. У таквим животним причама тражи се подршка од породице али првенствено од партнера. Очито смо 90-тих улетели у све ове промене, у нови систем потпуно неприпремљени, нико нас није обавестио, нити смо се ми потрудили да сазнамо шта то значи и колико ће тај систем бити бескрупулозан. Добили смо један монструозни систем кога није брига за људе. Ако посматрате ширу слику, читаво друштво, видите опет чудовишни систем који се увећава и почнете да размишљате, чему толика репродукција, зар није боље живети један продуктиван живот. Често постављано питање, да ли је функција људског бића само да се репродукује, да настави живот кроз своју децу, да ли је то једина наша судбина, мада се мора мислити и о томе. Не помишљамо да ли остоје и други начини. Ако погледамо Николу Теслу који је човечанству оставио много више него да је дао само потомке, или неке потомке сумњиве вредности.

Хана Селимовнћ, као Ева у представи, заиста кроз целу ову причу води свој лик маестралано, на паметан, виспрен, интелигентан, веома духовит, а убојит начин. Једноставно не дозвољавала да се ствари отму контроли и закораче у нешто што би заличило на патетику. Она је у сваком случају најзаслужнија за то. Она се под притиском понаша, ако треба, као идиот. Без обзира на озбиљност ситуације, тај притисак код ње изазива једну врсту сулудог понашање, које производи хумор.

Милош Тимотијевић, као Данијел је тешка, трпна улога, што је у реду. У стаквој причи, у реду је да мушкарац трпи, и он је свестан ситуације у којој жена пролази кроз мукотрпан процес… Он, како се и каже у тексту, игра снажног, мачо, константно напаљеног, али и у исто време осећајаног и емотивно артикулисаног мушкарца. У исто време треба да не добије чир на желуцу. Није лако, парадигма се мења, а ми као друштво као да нисмо спремн и да прихватимо тог новог мушкарца.

Јелена Ђокић, као Бела, Евина пријатељица је јако допадљив лик у представи, јер је она неко ко се усуђуја да изађе из традиционалних вредности, калупа и очекивања наметнутог од стране других. Оно није њено дефиниттвно стање, већ само једна од фаза кроз коју пролази у животу.

Владица Милоствљевић, као Хелена, Евина мама и Бранислав Зеремски, као Оливер, Даниелин тата су у представи родитељи онакви какви могу бити, нису нестварни. Можда су мало померени, у смислу да су слободоумнији у односу на проблеме своје деце.

Владислав Михаиловић, као Доктор се трудио и у томе успео да постигне да лекар изгледа мало застрашујуће, јер га Ева тако види. Овде је он, ипак, у целоj причи са њима, навија за њих, труди се, али у неким ситуацнама заиста изгледа страшно. Много је затрпан разним терминима струке које је морао да савлада. Мислим да је доста од тога научио.

Иван Јевтовић, као Алекс комшија, кога игра, у почетку делује као неко ко није оптерећен уобичајеним проблемима и Ева га перципира као пожељног мушкарца, а када се упусти у везу с њим, уследи преокрет и распрши се њена уобразиља…

То савршено сценографско решење, да се сценска игра одвија на плочи–косини где су глумци директно изложени публици, у простору који није реалистичан,  је увек захвално решење и условљава изазов за сценску игру у позоришту. Све дирекције су на великој плочи, која изгледа као авион који путује кроз време, али и као гимннстички партерни простор који треба испунити. Зимислити то као савремену игру, балет… природно је да буду боси. А то што су боси је услосност костима. Свако се суочава и преиспитује различиту врсту избора

Косина зе сценографско решење прати редитељcко решење представе – сегментирану реалност. Алиса је то режнрала у различитим сетментима реалности и то је постигла и дизајном светла. Овакво сценографско решење у садејсву решења сценског светла, сценографија је добила на својој пуноћи, постигнуто је нешто што је прецизно обогатило све ликове и њихове односе у сценској игри. Сваки од ликовт има своју личну перспектнву и свој кадар.

Овоме треба додати наменски и добро урађен сценски покрет (креација глумца Ивана Јефтовића, директног учесника у самој представи).

Ово је представа о друштвеним притисцима које свако од њих трпи. Они стварају страх од избора, а избор је једно од права крје покушавају да добију. Представа је јако комуникативна. Интересантно ми је – шта је од онога што као публика слушамо, у представи и смешно. Као родитељу ми је занимљиво да слушам и препознајем у публици смехове препознавања или преиспитивања. У представи отац пита ко је стерилан од њих двоје, а одговор је да данас нико није стерилан и да се може рећи да је епидемија у питању. Феномеезлно је када Хелена каже „тек кад уђеш у климактеријум си слкбодан”. Та апснлутна истина.

Представа завршава текстом – поруком „Чекаћемо”, као три тачке, као у филмовима браће Дарден – нема разрешења. Вероватно крај представе је договор Еве и Данијела који нам саопштавају – заједно идемо даље, решаваћемо свој деликатан проблем и, ако не добтјемо жељено дете, идемо у нову борбу.

Врло свремена и деликатна представа.

Пишe: Предраг НЕШОВИЋ

Фото: Дејан Ђурковић

Share via
Copy link
Powered by Social Snap