Бранислав Рибар

ДИКО И ЊЕГОВИ САПУТНИЦИ

Крајем шездесетих, неколико година пошто је, пристигавши у
Сарајево трбухом за крухом из неког семберског села, добио посао
помоћног радника у архивској служби једне републичке институције,
те у међувремену завршио вечерњу гимназију и оженио се, млађани
Дико положи возачки испит и купи половног „фићу“, како се
популарно звао издржљиви и економични аутомобилчић „Застава 750“.
Бјеше већ увелико зима кад одлучи да са супругом крене у прву дужу
вожњу – у посјету њеној мајци у неком селу код Дервенте.

Тог суботњег дана када су намјеравали да пођу у госте освануло је
хладно оловносиво сарајевско јутро. Поче и снијег да пропадује, али

они нису одустајали од планираног путовања. Спаковали су своје личне
ствари, одјећу и остало у „фићин“ пртљажник, а поклоне метнули на
задње сједиште, и запутали се низ долину Босне ка Добоју и Дервенти.
Већ на подручју Високог снијег је, ношен снажним вјетром, падао у
све крупнијим пахуљицама и коловоз брзо би прекривен згуснутом
оборином. Из часа у час сњежна вијавица бивала је све снажнија.

У близини Завидовића, на проширењу поред цесте намијењеном за
заустављање аутобуса да би путници, стигавши до жељеног одредишта,
изашли, а други се, опет, укрцали у возило, Дико у вјетровитом
сњежном осињаку примијети жену са дјететом у наручју. Када се
удаљио неколико стотина метара од тог мјеста поче да га гризе савјест
што се није зауставио и повезао их. Наједаред прикочи, па, уз
сагласност супруге да то учини, окрену аутомобил у правцу гдје је
стајало двоје путника. Стигоше до њих и Дико, пошто упита жену
докле путује, понуди је да их повезе.
Изађе из аутомобила да би од разних завежљаја, набреклих кеса и
кутија ослободио половину простора на задњем сједишту како би мајка
са дјететом могла да сједне. Све те ствари набаца на гомилу и њих
двоје се смјестише.

На улазу у Добој жена иза леђа саопшти возачу да су њих двоје
стигли гдје су намјеравали.
– Станите ту негдје, није нам далеко до куће – рече му.
Овај на првом проширењу скрену удесно и, заустави „фићу“. Изађе
како би помогао жени да се извуче из аутомобилског тјеснаца. Док је
она са стварима напуштала аутомобил, Дико је све вријеме у наручју
држао малишана, штитећи му рукама главицу од реских сњежних
пахуљица. Жена се захвали на услузи, па се, пожељевши срећан пут
својим домалопређашњим сапутницима, са дјететом и пуним кесама
зачас доможе пртине на споредном путу.

Послије једночасовне вожње Дико са супругом стиже у Дервенту,
одакле наставише вожњу до села. Сњежна вијавица не јењава, упорно
их прати све вријеме путовања. Најзад се зауставише испред куће у
којој је живјела Дикова пуница.

Пошто се испоздрављаше и сједоше да се окријепе од дуготрајне и
напорне вожње, Дико рече жени да са „фићиног“ задњег сједишта узме
све оне кесе и кутије с поклонима и донесе их у кућу да би их дали
њеној мајци. Ова се придиже и оде. Убрзо се појави на вратима и
саопшти мужу да у аутомобилу нема ничег од тих ствари.

Њихова сапутница са дјететом, приликом изласка из „фиће“,
покупила је све што јој се нашло под руком – и своје и туђе.

АТОМИ И ЈЕРУСАЛИМ

У гимназији, у једној босанској вароши, професор филозофије
прозове ученика који до пред сам крај школске године није нарочито
марио за већину наставних предмета, па ни за тај, што су потврђивале и
бројне лоше оцјене уписане у дневник. Вели му да прича све што зна о
Демокриту – кад је живио, којој филозофској школи је припадао, ко су
присталице и сљедебеници његових погледа и идеја… Овај гледа
унезвјерено, нешто неартикулисано – туц-муц – проциједи кроз зубе,
себи у њедра, промешкољи се, па заћута.
Да би му помогао да бар нешто сувисло каже на основу чега би му
уписао какву-такву двојку, поче да му поставља потпитања, наводећи
га искуством и манирима дугогодишњег педагога да на њих даје макар
приближно тачне одговоре.
– У чему се, према тврдњи Демокрита, налазе узроци кретања атома?
– приупита га професор у једном тренутку.
Ученик преврће очима, намрштио се, прави тикове. Какви узроци и
какви атоми?!

У једном тренутку, тишину прекиде пригушено шаптање иза његових
леђа. Другови покушавају да му помогну. У нечијем шуштавом гласу
не успје да разазна ни једну једину ријеч. Исувише је то тихо за његове
уши. Професор се измакао неколико корачаја и стрпљиво чека одговор.
Потом иза испитаникових леђа услиједи нешто гласнији шапћући
одговор на професорово потпитање.
– Узроци су у њима самима – упоран је помагач, довољно гласан и
јасан да га је већ професор чуо, али то превиђа, правећи се невјешт.
Овај се поново узврпољи. Сав се дао у уво. Опет није разумио
шапћуће ријечи иза леђа.
–У њима самима! – зачу се помагач поново, сад још гласније.
– А, у Јерусалиму! – као из топа ће испитивани.

/Ове краке приче су из ауторовог рукописа припремљеног за штампање књиге под
насловом Анегдотека/

Биљешка о аутору

Бранислав Рибар, новинар и књижевни стваралац, рођен је у Брези
(БиХ). Гимназију (Прва гимназија – класични смјер) и Факултет
политичких наука завршио је у Сарајеву. Сарађивао је са више од 30
листова и часописа у свим републикама бивше СФРЈ (сарајевски
Ослобођење, Свијет, Вечерње новине, београдски Борба, Политика,
Вечерње новости, новосадски Дневник, сплитска Слободна Далмација,
загребачки Данас, љубљанско Дело, скопска Нова Македонија,
црногорски Монитор…). Објавио је десет књига (путописи, есеји,
афоризми, роман Бандера насред игралишта…). У литерарна издања
потписује се као коаутор. Од јула 1996. године, живи у Брчком гдје је у
три четворогодишња мандата обављао дужност предсједника Одбора
СПКД „Просвјета“.