ГРАДСКО ДРАМСКО КАЗАЛИШТЕ Gavella и ФЕСТИВАЛ МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
Дјетињство у Аграму
[Текст: Мирослав Крлежа, Редитељица: Сенка Булић, Драматуршкиња: Ана Пролић, Сценограф: Томислав Ћурковић, Костимографкиње: Нина Силобрчић и Емилија Шушковић Јакопац, Визуелни идентитет представе: Ивона Ђогић Ђурић / Цртаона Студио.
Играју: Андреј Дојкић / Марко Петрић / Ивана Боланча / Ана Квргић / Свен Медвешек и Синиша Ружић.
Глазбеници: Луција Баришић и Матија Антолић.
Праизвођење: 1. јула 2021. године, атриј Лексикографског завода Мирослав Крлежа; Премијера у ГДК Gavella : 23. фебруара 2022.године, КУЦ Травно. Представа траје 90 минута и нема паузу.]
* * *
„Крлежа (простире бијели стољњак на комоду): Али ти знаш да ја у духове не вјерујем… и да… сваки пут на Душни дан кад…
Терезија (срдито га прекине): Дај, дај, дај зачкоми! Да ниси ни писнул о тим својим спремишлавањима – али има, али нема Бога! (Прекрижи се и потихо изговори гледајући према горе.) Опрости му Божек драги кај пак богохули. (Срдито према њему.) Кај ти знаш где је преминулех душ пребивалишче, гда се још прав ни спавуличил неси! Срам ме је с тебум! (Крлежа одлаже све и дотрчи око стола до ње и загрли је око паса.)
Крлежа: Добро, добро, добро… немој се љутити… не бум више никад. И сама велиш да (наглашено) „гдо младост през фалинге звершити кани, болше да ни опал з матере”.”
БАКА ТЕРЕЗИЈА И МАЛИ КРЛЕЖА (Призор из дјетињства)
* * *
И мјесечина може бити поглед на свијет.
Мирослав Крлежа
Синоћ смо имали прилике да приуствујемо извођењу позоришне представе у извођењу Градског драмског казалишта из Згреба Gavella „Детињство у Аграму”. Ова адаптација аутобиографске прозе Мирослава Крлеже премијерно постављенe у јулу 2021. године на сцени КУЦ-а Травно у режији Сенке Булић, еклектичан је музичко–сценски hommage контемплативном филозофском генију великог писца и његовом чулном универзуму. Аутобиографска проза „Детињство 1902–03”. изворно је део Крлежиног дневника из ратних година, писана у пролеће и лето 1942. Први је пут објављена у часопису Република, 1952. године, под насловом „Детињство у Аграрму године 1902–03”. (Одломак из дневника половином српња хиљаду деветстотина четрдесет и друге године) да би се у многобројним каснијим издањима појављивала као „Дјетињство у Аграму”. Поетична позоришна реконструкција Крлежиног детињства приказује исходиште пишчевог сензуалног света из којег ће касније да се развије његова изванредна стваралачка перцептивност и снага мисли.
Крлежа као одрасла особа августа месеца 1942. године, врућих љетних дана у Загребу, када непогоде прете са свих страна, тог се лета Мирослав Крлежа у свом дневнику враћа у дане раног детињства, 1902 – 03. године. У доба када му је машта радила „сто на сат”, а књиге с витезовима или оне с грчким митовима биле су важне као и лопта; у време када је био фасциниран спектакуларним призорима из циркуса, а у цркви и њезиним ритуалима видео је позоришне изведбе.
У „Детињству” Крлежа описује време када је био дечак од десетак година, пропитује детињство као место утехе битно за емоционални развој одраслог човека, чита детињство у кључу креативности. Присјећа се баке по мајци Терезије Горичанец, својих министрантских дана и успомена, бележи како је као дечак једне визионарске ноћи хришћански креационизам заменио Дарвиновим еволуционизмом – „одбацивањем свих спознајних конвенција које кривотворе стварност” ослободио се наметнутих друштвених образаца „уређеног дечјег света надсвођеног Богом”.
У „Фрагментима” своја схватања о детету и детињству повезује с „драмском литургијом Католичке цркве” и страхом као средишњом емоцијом. Дечак Фриц проматра свет око себе, поставља питања мајци која пак у својим одговорима све приписује Богу, Богу у којега Фриц уписује властите бајковите интерпретације. Након што упознаје поозориште, Фриц руши дјечји олтар Бога који у њега усађује страх кажњавајући грешнике, те на место њега гради театар, који за њега представља пресудан облик слободе.
Попут сликара који слика по сликарском платну, Крлежа боји емоционално набијене успомене у зелену боју свога дома и модру боју игре испод неба, док у љубичасту, златну и у сребрену боји своја сјећања на служење миса у цркви на Каптолу. Та два простора, дом и Каптолска црква су трајно обележила његову филозофску мисао која се протежe кроз комплетан дневнички осврт на неке срећније дане.
У свом дневничком запису препуном успомена, само две особе из свога живота описује. Једна је његова бака Терезија Горичанец, а друга сећања се односе на њега као дечака, остало су само кратке сличице и опажање из његовог живота које су више везана на унутрашња промишљања, а мање за људе у његовом животу. Изостају описи његове мајке и оца, родбине и пријатеља из детињства.
Дечак – писац описује себе док је имао 10 и 11 година. Описује своја емотивна стања и промишљања о животу. Приећа се како му је тај период живота био срећан и како га је проводио у игри лоптом, боравећи на месечини, проматрајући коње и старе фијакере, проматрајући загребачку господу, министрирајући у цркви, учећи латинске напеве од фрањеваца и тако даље. Највише времена је провео на Каптолу.
За себе каже да није био празноверан, а религиозан је био до четвртог разреда дрћавне школе. С временом се вера у њему стишавала. Био је радознао дечак и из своје околине је упијао сва знања која је могао. Посебан интерес гајио је према земљопису, па је знао напамет исцртати географске карте појединих подручја, попут Каптола, Крапине и Загорја.
Терезија Горичанец – с посебном љубављу писац описује своју, како он каже, „бабицу”. Била је припроста и мудра жена, религиозна али и празноверна.
Њен муж био је зидарски мајстор који је умро док је имала 35 година, оставивши је саму с једанаестеро деце. Живела је у стану свога зета који је према Крлежиним речима био мали градски чиновник. Иако је у периоду између 1902. и 1903. до када допиру његова сећања, била стара жена, он се присећа како је имала дугу косу до колена, црну попут ебоновине коју је чешљала свако јутро и мазала миомирисним уљима.
Вољела је жестоке зачине и мађарску храну. Често је палила мирисне пирамиде чилибара и тамјана. Крлежу је фасцинирало што је знала да одреди временску прогнозу за идући дан, само проматрајући појаве на небу. Познавала је и сакупљала лековите траве, попут кадуље, камилице и пелина. Имала је радознали дух баш попут њега и волела је слушати његова предавања о земљопису, док је уцртавао карте на њен ормар који је донела у мираз.
Та барокна мудра жена није подлегала ни једној идеологији, чак ни Црквеној, премда је била религиозна и редовно ишла у цркву. Говорила је кајкавски језиком и Крлежа памти њене бројне народне мудре изреке. Често га је бранила кад би погрешио говорећи: „Гдо младост, брез фалинге звершити кани, болше да ни опал з матере.”
Повезујући мотиве из мемоарско–дневничких записа „Детињство у Аграму 1902-3” објављених 1952. године и сматраних средишњим текстом у контексту анализе дечјег и детињства у Крлежином опусу, и његовог првог објављеног прозног текста „Фрагменти” из 1914. Представа „Дјетињство у Аграму” интригантно сублимира Крлежину мисао у поетичној позоришној реконструкцији његовог дјетињства као исходишта пишчевог чулног света из кога ће се касније развити његова изванредна стваралачка перцептивност и снага мисли.
Ти су Крлежини записи данас познати као „Детињство у Аграму”, типичан крлежијански текст кроз чије се многобројне слојеве треба пробити не само уз велику концентрацију, већ и велико знање. Тај текст, након изведбе на Фестивалу Мирослава Крлеже, сада је ЗАЖИВЕО коначно и као представа казалишта Гавела, које је овај пројект реалиовало у копродукцији с Фестивалом. Ауторица драматизације и драматуршкиња Ана Пролић фокусирала се на најважније Крлежине фасцинације – цркву, игру, циркус и казалиште, те је успјела да дочара какав је био тај дечак који је обожавао своју баку која га је засипала народним мудростима и празноверјем, дечак који се дивио сусједи акробаткињи на трапезу и с неверицом гледао како забавни кловн из циркуса постаје обичан човек чије је лице обливено сузама… Оно чиме смо највише фасцинирани слушајући са сцене те реченице великог писца јесте то што проблеме о којима он пише нисмо успјли да решимо до дана данашњег. Најбољи доказ за ту тврдњу су делови текста у којима Крлежа полемише с начином на који су се образовала деца док је он био тек основношколац. А чини то уз аргументе које смо – и данас – слушамо у расправи о потреби посвемашње реформе школа у којима данас образујемо нашу децу. Редитељица Сенка Булић учинила је све да те „тешке” Крлежине реченице „пређу рампу” и повежу глумце и публику, али следећи ритам и логику тих истих реченица, без непотребне патетике и сценског спектакла. Но њезине суздржане сценске слике су естетски чисте па је њима успешно доказала да се и од овако чисто филозофских и херметичних текстова може да направи добро позориште. Не лако и питко позориште, али свакако добро.
То је предложак, основа на којој је група сјајних загребачких глумаца гради сценску игру која нам показује како се је млади Крлеа успео отргнути из канџи опасне догме каквао је католичанство и кренуо правим путем. Н анашу срећу добили смо једног великог кнјићевника и значајну личност. Доста је за то заслужан и Дарвин јер управо тада увелико писао о Еволуцији.
Представа је произашла из истоименог копродукцијскога пројекта с Фестивалом Мирослав Крлежа, у склопу којег је у јулу 2021. године изведена у форми амбијенталног концертног читања. У КУЦ-у Травно, једној од Гавелиних привремених позорница, постављена је као филозофско–музички hommage писцу и нјеговим промишљањима, препун узнемирујућих слика, при чему је стварност Крлежиног детињства сведен на чулне перцепције, слике које се опиру концептуализацијама а које се у овом извођењу тумаче речима самог Крлеже.
У представи сценографију потписује Томислав Ћурковић, костимографкиње су Нина Силобрчић и Емилија Шушковић–Јакопац. Посебно место у драми заузела је музика коју на сцени изводи Луција Баришић, уз велику подршку целог ансамбла у коме се у тој музичкој деоници посебно истакнуо глумац Синиша Ружић. Остали глумачки задаци су врло равноправно распоређени. Маму и баку Мирослава Крлеже, али и Акробаткињу играју: Дијана Видушин и Ана Квргић, док се глумци измјењују у улогама самог Писца, али и свих осталих јунака, од Свештеника до Кловна. Можда и највећу деоницу у улози Крлеже успешно је одрадио Андреј Дојкић, а уз њега су и Марко Петрић те Свен Медвешек (одличан као харизматични свештеник).
Пишe: Предраг Нешовић
Фото: Дејан Ђурковић
