ДРАМСКА СЛИКА
(ПОСТ)АПОКАЛИПТИЧНЕ СВАКОДНЕВИЦЕ

Жарко Миленић, рођен је 14. јануара 1961. године у Брчком где је завршио основношколско и гимназијско образовање, један је од најжустријих и најплоднијих пера босанско‒херцеговачког књижевног стваралаштва по оцени новије критике.
У књижевности jе почео да се јавља већ као гимназијалац. Почетком 80-их година у књижевној јавности почиње интензивније да се јавља, и то пре свега у београдским и многим другим књижевним часописима. Био је један од оснивача уредника и сталних сaрадника часописа у свом родном граду „Ријечиˮ. Све више учествује на књижевним Фестивалима [1] широм ондашње Југославије.
Делујући изван институција Миленић није робовао јединственом и строгом стваралачком кључу књижевнога текста, напротив, своју слободу је користио у плуралитету тематских преокупација као и песничких поступака. И након неколико десетлећа вредног песничког прегнућа, објављује своју прву књигу 1995. године, и то роман „Појела их кишаˮ код загребачког издавача. Реч је о књизи у којој говори о стварности и егзотици свакодневног, и бави се као и митологијом свакодневице. Разноликост поступака не умањује вредност делу, него продубљује ауторову свест о њему, омогућује да иза суморне јесени дође прољеће и да се на старом деблу појаве нови изданци.
Објављује прозу, поезију, драме, књижевну и позоришну критику, новинске текстове у низу листова и часописа као и у радио емисијама у Хрватској, Словенији и Њемачкој. Преводи с енглеског, руског, бугарског, македонског, словенског и украјинског језика. Уредио је велики број књига. Рецензент је и аутор бројних поговора. Награђиван је за свој књижевни и преводилачки рад у Б и Х, Србији, Хрватској, Македонији, Ираку и Кини.
Изнедрио је двадестак драмских дела, од којих многa награђенa а некa и извођенa, која исписујu историју дрмаског стваралашта у Б и Х и шире, и коначно задао нове смернице драмског деловања. Озбиљним одредницама закључио каква би требала да буде драмска књижевност, да би их све ујединио под заједничким називником – разноликост, што уједно и јесте доминанта његовог целоживотног драмског деловања. У том је смислу Миленић тачан: драмаско дело израста из недоумице пред коју је доводе разноликост приступа, која не празни дело, него продубљује свест о свету у коме ствара, омогућује да иза суморне јесени дође прољеће и да се на старом деблу појаве нови изданци.

Портал Drame.hr из Загреба сваке године у оквиру манифестације Дани хрватске драме на филму, расписује свој конкурс (natječaj) за адаптацију драмског текста у сценариј дугометражног играног филма. Манифестација Дани хрватске драме на филму суфинансирана је из средстава Града Загреба као и средстава Друштва хрватских филмских редатеља. Победник конкурса осваја новчану надокнаду за за рад на адаптацији и сарадњу с продуцентском кућом, која се састоји од подршке у продукцијском развоју пројекта и припреме пројекта за учешће на конкурсу за реализацију.
На Петом коnкурсу 2023. године Стручни жири – продуцентица портала Drame.hr Мирта Пухловски, редатељ Дарио Лоњак као и продуцент и писац Велимир Гргић – бирао је између двадесетак пристиглих драма и ОДАБРАО за адаптацију у филмски сценарио драму Уљез аутора Жарка Миленића.[2] Једино је та драма изабрана на конкурсу као најпогоднија да се преточи у други меди – филм. Миленић треба на основу те драме да напише сценариј за филм за који постоји могућност да буде снимљен. Ово ће бити претварање драмског материјала у сценариј као сасвим нов, другачији медиј какав је филм. Надам се да ће читаоци овог престижног часописа Исток моћи да прочитају (пре свих) и сценариј. И на крају и погледају и играни филм. Тај континуитет у развоју једног књижевног материјала је јако драгоцен за читаоце.
Драму „Уљезиˮ је Миленић објавио први пут у часопису „Плимаˮ из Загреба и била је у најужем избору за годишњу награду „А. Г. Матошˮ тог часописа. Постојале су намере Казалишта из Осијека и Ријеке да ту драму поставе на сцену али до тога није дошло. Жарко је ову драму пребацио и још два сродна вида уметности: као радио-драма и као роман „Нова књига Растˮ из Загреба је објавила роман „Уљезиˮ који је настао на основу истоимене драме.

Драма је специфична по томе што се бави свакодневицом, и то у овом времену, нашем, (пост)апокалиптичном.

„Одражава потраге протагониста за делићима раздробљених идентитета у (пост)апокалиптичном времену, после кошмара или у кошмару који и даље локално и глобално живимо, након опорављања од екс-југословенских ратова, транзиција, пандемије. Другим речима, из апокалиптичне фазе нисмо још изашли, нисмо се превезли на другу страну реке, метафорично речено, нисмо стигли у пост фазу. Апокалиптичност је и даље одредница нашег света, коренито уздрманог бројним ратним жариштима на Планети, која се неминовно одражавају и на локалном плану у виду непрестаних немира изазиваних трагичним вестима, нових економских потешкоћа, уплива миграната, али и упадљивог локалног разбуктавања насиља, као реакције на свеприсутне облике наказности.ˮ [3]

У центру пажње ове вредне, жанровски слојевите, трагикомичне драме је прича о сложеном психолошком односу између две сестре, старије Ане и млађе и лепше Дијане. Након смрти родитеља, њих су две остале саме, а Ана је формално наследила сав иметак и породичну кућу, али и обавезу да се брине и стара о Дијани. Међутим, под маском бриге за њено добро, Ана од Дијане одстрањује све удвараче и могуће просиоце, а једног, Славка, јој напослетку и преотима… Убрзо се показује да тако заснован брак нема великих шанси за успех, а ситуација поприма нови обрт кад се појављује Славков брат Дарко…
Неко ће се питати откуд то да се баш Жарко, занима за СВАКОДНЕВИЦУ? Зар не би било паметније да баш он, пише измишљене приче него да се бакће тиме како неки пензионер, данас, у јулу 2024-те, по врелом дану храни голубове у парку? Али, важно је и једно и друго. Све што нема свој одраз у стварности не делује уверљиво. Да би људи поверовали у вашу причу не смете бити уопштени. А свакодневица је животна средина за истину, бар што се драмске приче тиче.
С обзиром да је Жарко Миленић живео далеко од престонице, да није заштићен обручем књижевне средине, он није живео паралелан свет, он је напросто живео у њој и од ње. Стога се неретко либио да остави по страни своју грађанску ерудицију и да наоштри критичарско перо према постојећем друштвеном стању. Жарко Миленић се тако у годинама формирања новога књижевног индентитета с почетка 90-их поставио не само као арбитар de gustibus већ и као свезнајући морални арбитар.
Не припадајући ниједној књижевној струји, школи или било каквој сличној групацији, Жарко Миленић је освојио самосвојан положај унутар корпуса драмске књижевности данас. Радње и животи ликова у овој драми Миленића одражавају овакву свакодневицу, апсурднију од апсурда Бекета, суморнију од визија Орвела. Статични и непокретни у потрази за светлом „у скоро мрклом мракуˮ.
Свако изучавање књижевног стваралаштва као и његових одређених феномена без претходно доброг познавања радова Жарка Миленића унапред је осуђено на узалудан посао. Стога, мало је рећи „бравоˮ човеку који верује и живи велику Реч (или Ријеч, свеједно)

Предраг Нешовић